Максимовић Срећко

Приближавамо се Тргу Крајине. Топла децембарска вече. Девет степени. Песимисти би рекли да ни зима више није као што је била. Ја ћу само рећи да није хладно и да ми то одговара. Све је пријатно. Породична шетња. Наша Бања Лука. Мирис слободе и кокица у ваздуху. Цијеним ово што имамо, цијеним жртву очева да ходим овим плочником.  Моја поносита размишљања су брутално прекинута. Антимузика, немузика, киднаповање ушију, неукус са укусом општечовјечанског пораза - рјечју дрндање, долази до мојих ушију, вријеђа их...

Мир је добар. Мир прекида рат. Мир, ако је мир, односи немир - ваљда је зато мир. Ипак, често, мир не укида немир већ га примири на неко вријеме до сљедећег, по правилу, још већег немира. Да би мир био истински мир завађене (зараћене) стране морају подједнако бити задовољне са њим. Ако није тако онда се мир претвара у примирје. Можда је сваки мир само пауза до новог рата. Док год човјек у себи носи немир никакав спољашњи мир није довољан да га умири. Он ће бити лажно примирен и примјеран до сљедеће прилике да искези очњаке на комшију, (не)пријатеља или брата...

Распомамљено зло. Зло у човјеку и зло око њега. Зло је у лику Џокера постало шармантно, привлачно и једино могуће у свијету злих полуљуди. Порука филма је старозавјетна - око за око зуб за зуб. Добро и зло су измијешани те се не зна шта је шта и што је најгоре има ли добра уопште.  Питање је увијек исто. Свака епоха има своје одговоре. Како одговорити на зло? Да би човјек уопште био способан да пронађе одговор на зло прво мора бити сигуран шта је зло а шта добро. Ако направи орвелијански обрт па добро замијени са злом онда ће се он борити злом против зла...

На столу је ручак. Још је све топло. Препознајем по мирисима и пари која се и даље подиже изнад хране и већ храни чула, завршавајући у носним шупљинама. Уморан сам. Једва чекам да сједнем и да се препустим доживљају породичног ручка. Има ли шта љепше? Бог је дао човјеку породицу као своју малу Цркву а ручак као вид молитвеног (литургијског) сабрања. Телефонски позив. Све прекида. Нисам ни сјео за трпезу. Јављам се а са друге стране ме дочекује бујица, поплава, тешких ријечи, тежих од олова. Свака ријеч гађа директно у срце као да сам мета на стрелишту...

Страшан је пораз. Много страшан нарочито ако је побједа унапријед уписана. Човјек се боји пораза, јер он увијек више каже о њему од побједе. Побједа умије и да завара. Замаже очи. Чини да се води на висине на којима се тешко дише. Пораз разобличава. Скида маске. Тјера на размишљање. Побједа је лагани љетњи повјетарац а пораз разгоропађена бура за душу човјекову. Кошаркаши су поражени. Ми (ако) данас кудимо, вријеђамо и осуђујемо своју браћу у коју смо се до јуче клели, много ћемо више рећи о себи, а много мање или нимало о кошаркашима...