Максимовић Срећко

Приближавамо се Тргу Крајине. Топла децембарска вече. Девет степени. Песимисти би рекли да ни зима више није као што је била. Ја ћу само рећи да није хладно и да ми то одговара. Све је пријатно. Породична шетња. Наша Бања Лука. Мирис слободе и кокица у ваздуху. Цијеним ово што имамо, цијеним жртву очева да ходим овим плочником.  Моја поносита размишљања су брутално прекинута. Антимузика, немузика, киднаповање ушију, неукус са укусом општечовјечанског пораза - рјечју дрндање, долази до мојих ушију, вријеђа их...

Мир је добар. Мир прекида рат. Мир, ако је мир, односи немир - ваљда је зато мир. Ипак, често, мир не укида немир већ га примири на неко вријеме до сљедећег, по правилу, још већег немира. Да би мир био истински мир завађене (зараћене) стране морају подједнако бити задовољне са њим. Ако није тако онда се мир претвара у примирје. Можда је сваки мир само пауза до новог рата. Док год човјек у себи носи немир никакав спољашњи мир није довољан да га умири. Он ће бити лажно примирен и примјеран до сљедеће прилике да искези очњаке на комшију, (не)пријатеља или брата...

Распомамљено зло. Зло у човјеку и зло око њега. Зло је у лику Џокера постало шармантно, привлачно и једино могуће у свијету злих полуљуди. Порука филма је старозавјетна - око за око зуб за зуб. Добро и зло су измијешани те се не зна шта је шта и што је најгоре има ли добра уопште.  Питање је увијек исто. Свака епоха има своје одговоре. Како одговорити на зло? Да би човјек уопште био способан да пронађе одговор на зло прво мора бити сигуран шта је зло а шта добро. Ако направи орвелијански обрт па добро замијени са злом онда ће се он борити злом против зла...

На столу је ручак. Још је све топло. Препознајем по мирисима и пари која се и даље подиже изнад хране и већ храни чула, завршавајући у носним шупљинама. Уморан сам. Једва чекам да сједнем и да се препустим доживљају породичног ручка. Има ли шта љепше? Бог је дао човјеку породицу као своју малу Цркву а ручак као вид молитвеног (литургијског) сабрања. Телефонски позив. Све прекида. Нисам ни сјео за трпезу. Јављам се а са друге стране ме дочекује бујица, поплава, тешких ријечи, тежих од олова. Свака ријеч гађа директно у срце као да сам мета на стрелишту...

Страшан је пораз. Много страшан нарочито ако је побједа унапријед уписана. Човјек се боји пораза, јер он увијек више каже о њему од побједе. Побједа умије и да завара. Замаже очи. Чини да се води на висине на којима се тешко дише. Пораз разобличава. Скида маске. Тјера на размишљање. Побједа је лагани љетњи повјетарац а пораз разгоропађена бура за душу човјекову. Кошаркаши су поражени. Ми (ако) данас кудимо, вријеђамо и осуђујемо своју браћу у коју смо се до јуче клели, много ћемо више рећи о себи, а много мање или нимало о кошаркашима...

(Записи СА нулте надморске - размишљања СА Мора о Мору и другим (не)битним стварима) Поглед СА висине на шкољку боку и у ЊОЈ бисер. Ипак је ОВО наше море. Сваки пут када се приближавам боки пролази МЕ чудни осјећај поноса и небопарне гордости...

Општински шалтер. Прва асоцијација би била гужва. Чудно, ипак није. Тек једна жена испред мене. То су оне ситуације гдје се човјек осјећа самозадовољан и помишља како је срећан. Долазим на ред са својих хиљаду папира. Хиљаду папира и исто толико овјера.  Данас оправдавам име, баш сам срећан, све то некако брзо иде. Ускоро долази на ред и уплата општинске таксе. То је онај најчуднији и мени лично никада добро схваћени процес када се папири овјеравају на једном шалтеру а онда је потребно отићи на сасвим други и купити одређени износ маркица које се зову општинска такса...

На данашњи дан је обезглављен један од највећих Срба - Карађорђе. Да ли је баш морало да обезглавимо Карађорђа да бисмо стигли до слободе? Његова глава је завршила у Стамболу да би ми добили уступке од султана. И данас то питање остаје болно. Да ли смо баш морали толику цијену да платимо? Без обзира на све касније Милошеве успјехе овај датум остаје као велика рана наше историје. Овим се потврђују ријечи Христове - Нема пророка без части осим у постојбини својој и у дому своме. (Мт_13:57) Христа Бога су разапели...

Породица за човјека представља једино истинско прибјежиште. Са њом све има смисла, без ње слабо или нимало. Ако су у породици складни односи базирани на љубави онда је она једина оаза за човјека. Све друго, у поређењу са породицом је бесплодна пустиња.  Посао. Да. Све је то лијепо. Кафана, пријатељи, дружења, окупљања. Опет да. Но, на крају човјек жели негдје да се врати, да буде вољен, да му се опрости, да га разумију, да га схвате. Жели да буде вољен али да и он воли. Увијек и без обзира на све. То је породица. Каже Мармеладов у "Злочину и казни" - "Разумете ли ви,... шта значи то, кад човек више нема куд да иде?" То је страшно...

Врео јунски дан. Стартујем аутомобил, којем клима наравно не функционише, и крећем по колегу на други крај града. Наша заједничка дестинација је посао. Најчешће док возим не пуштам никакву музику ни радио. Уживам и патим се у тишини. Градска врева и гужва ми дају довољно расијаности таман до границе трпељивости. Сматрам да је савремени човјек способан на све само да не буде сам и да не буде у тишини. Тишина је најпрезренија ствар наше (данашње) цивилизације. И кад смо сами не умијемо да останемо...

Соколови посташе пилићи. Од рода одрођени од гнијезда побјегли. Ни тамо ни вамо у међупростору милогорштине и брдске филозофије. НАТО звијезда високо се виори изнад Ловћена, крстови се руше. Црква се руши а нецрква се гради. НАТО православље шири се даље. Прво Украјина а сада на реду Црна Гора. Његош са висине посматра, тугује али се и благо осмјехује. Његови одрођени заборавише мудре стихове о тврдоћи ораха и сломљеним зубима. Тугује јер отпаднике братоубице сажаљева а осмјехује се јер зна ако не буде покајања чија ће бити побједа...

Данас нема оспореније и попљуваније науке од историје. Појавила се цијела бујица аналитичара, коментатора, експерата, који имају своје виђење историје а које нема нигдје сем у главама дотичних персона. Једни би да је забране, јер тобоже она само свађа и узнемирава а никако не мири. Други опет зборе да је штетна јер ће нас отјерати у нове ратове и жртве. Трећи не виде смисао у познавању историје тиме маскирајућу сопствену љеност и незнање а суштински живећи у увјерењу - Ја, а послије мене потоп. Ништа прије мене није било и ништа послије неће бити...