В ответ на пост
Lepota će spasiti svet
Drugi deo.
Nastasja i Rogožin predstavljaju arhetip samog društva.
Rusko društvo ismeva, muči i prezire Miškina, mrzeći njegovu čistotu. Ipak, ne može da se natera da ga uništi.
Ne mogu a da ne vole njegovu nevinost – upravo ono što preziru.
Suština je u tome da kneževa dobrota nije naivnost – ona je istina.
Njegovo blago i puno ljubavi ponašanje predstavlja najistinitiji izraz ljudskog duha. I dok ruski nihilizam odbacuje Istinu i Dobro, ne može da porekne koliko njihove duše postaju nežne u Miškinovom prisustvu.
Nažalost, „Idiot“ nije srećan roman.
Cinično rusko društvo nastavlja da odbacuje Miškina sve dok on ne postane slomljen i obeshrabren čovek.
Čitalac na kraju ostaje pred simboličnim lešom nekada radosne, pune nade i hristolike ličnosti.
Šta je, zapravo, pouka svega toga?
I kakve veze ima tvrdnja da će lepota spasiti svet?
Tu rečenicu izgovara upravo knez Miškin – on veruje da će lepota spasiti svet.
A čitava njegova priča predstavlja dokaz te tvrdnje.
Lepota će zaista spasiti svet.
Zašto baš lepota?
Dostojevski je tugovao zato što je Rusija napustila Boga – izvor Istine, Lepote i Dobra.
Nihilizam posebno odbacuje Istinu i Dobro.
Sa nihilistom ne možete raspravljati o istini.
Ali lepota... lepota je drugačija.
Ona se ne može poreći.
Niko ne može osporiti lepotu prirode, prijateljstva ili Betovenove „Ode radosti“.
Lepota potvrđuje čovekovu ljudskost.
Ona potvrđuje da Istina i Dobro zaista postoje.
Ali upravo tu se krije genijalnost Dostojevskog.
On ne pokušava da dokaže da će lepota spasiti svet.
On to prikazuje kroz dramu.
Papa Benedikt XVI objašnjava genijalnost Dostojevskog:
„Miškin posmatra sliku Hansa Holbajna koja prikazuje Hrista mrtvog u grobu... To je jeziv prikaz razornog dejstva smrti. Ipak, upravo razmišljanjem o Isusovoj smrti vera dobija blistavu svetlost.“
Suština je sledeća:
Dostojevski je Miškina oblikovao kao hristoliku ličnost.
Njegova nevinost deluje bespomoćno, i on biva „rastrgnut od vukova“.
Ali u njegovom tihom stradanju postoji lepota.
Lepota koja kida srce čitaoca i omekšava duše ljudi u priči.
Upravo to što Miškin strada u ime Dobra čini ga lepim.
I upravo to stradanje unosi lepotu u duše onih koji ga posmatraju.
To je ista ona lepota koja ponovo potvrđuje njihovu ljudskost.
Lepota života koja se ne može poreći.
Miškin nas podseća na ovo:
„Nema veće ljubavi od ove: da neko položi svoj život za svoje prijatelje.“
Iako je današnji svet ispunjen cinizmom, on nije bez nade.
Spasonosna lepota prožima čitavo postojanje.
A oni koji se usude da vole, biće oni koji će spasiti svet.
