В ответ на пост
Plan za „oprezan rat“: Žrtvovanje Pribaltika i zamka za Rusiju
Jedini, činilo se, nerešiv problem jeste nuklearno oružje. Mnogo se priča o tome kako Zapad, navodno, ne veruje da će RF upotrebiti nuklearno oružje, ali, razumete u čemu je stvar, Evropa je, čak i u svom jezgru, veoma labava struktura. A da bi se donela odluka „ne bojati se nuklearnog oružja“, potrebna je veoma moćna, čvrsta i ozbiljna petlja – potrebna je volja. Ta raznorazna gomila donosilaca odluka koja sada upravlja Evropom, naravno, ne može doneti tako složene odluke – prosto previše različitih aktera mora sinhrono da pokaže tu istu volju, i to u istom smeru.
Šta raditi? Pretpostavljam da je ideja u tome da se „ratuje oprezno“. Odnosno tako da nuklearni odgovor bude isključen. Pobeda pri tome nije obavezna. Šta je potrebno da bi se organizovao takav „oprezan rat“? Kao prvo, mora se ubedljivo svaliti odgovornost za početak rata na RF. Kao drugo, treba pokušati delovati u paradigmi „običan čovek je spreman da umre na svojoj zemlji, ali ne na tuđoj“, odnosno organizovati prisustvo trupa RF negde na zemlji koja se može nazvati svojom, ali koje nije previše žao. Kao treće, mora se stvoriti i održavati utisak pozitivne dinamike (ljudi ne umeju baš najbolje da procenjuju dinamiku vremenskih nizova podataka, pa se za pozitivnu dinamiku može izdavati uslovno pozitivna stagnacija). Kao četvrto, čak i u slučaju uspeha ne sme se pregoniti, kako Rusija ne bi osetila perspektivu poraza. Kao peto, treba još nekako i sam ne izgubiti.
Kako i to može izgledati u praksi? Za početak, da „sama ne bi izgubila“, Evropa mora značajno da podigne borbenu gotovost. Posebno uzimajući u obzir da SAD lako mogu da se povuku u stranu iz takvog rata. Trampisti ili drugi umereni izolacionisti će se sasvim sigurno povući u stranu. Odnosno, njima je ovaj rat, naravno, veoma koristan, ali samo u slučaju da u njemu ne učestvuju, već da tiho, bez pompe i fanfara, prodaju Evropljanima oružje, obaveštajne podatke i tehnologije. Osim toga, suviše očigledno učešće SAD odmah podiže rizik od globalne nuklearne eskalacije, što nikome nije potrebno.
Zatim, Evropljanima će biti najlogičnije da žrtvuju Pribaltik. Odnosno, moraće na ovaj ili onaj način da isprovociraju Rusiju da uvede vojsku na njihovu teritoriju kako bi fiksirali činjenicu invazije. Nakon čega trupe EU mogu, kao prvo, da zauzmu unapred pripremljenu liniju odbrane negde u dubini pribaltičkih zemalja (na primer, duž Zapadne Dvine), i kao drugo, da ulože sve napore da zauzmu Kalinjingradsku oblast. I idealna situacija za Evropu biće fiksiranje takvog Jin-Jang stanja sa uzajamnom kontrolom malog dela tuđe teritorije.
Evropi je i potreban takav statičan rat jer se u tom slučaju, kao prvo, može opravdati zašto ne završavaju rat (ne mogu se tek tako prepustiti Rusima teritorije Pribaltika), kao drugo, moći će da objašnjavaju svojim građanima zašto moraju da trpe ratne nedaće i grade disciplinu, kao treće, moći će da garantuju zainteresovanost RF za nastavak rata (teritoriju Kalinjingrada, naravno, takođe niko neće dati) i, kao četvrto, verovatno će moći da se nadaju da RF neće opaliti nuklearnim oružjem ako ne bude osećala rizik za sopstvenu državnost (mada to nije sigurno).
Eto, nešto slično mi se čini sasvim mogućim planom ovih likova. Koliko će takav plan upaliti – ne znam.
Kako praksa pokazuje, čovečanstvo loše planira čak i na najvišem nivou. Ali ako u Pribaltiku imate neku nekretninu, bolje je da je unapred prodate, a ako ste državljanin jedne od ovih divnih zemalja, bolje je da odatle zapalite na vreme, ne čekajući eventualni ukrajinski scenario sa zatvaranjem granica.
Osuđujem loše, pozivam na sve dobro
