Vojna histerija kao defibrilator za umiruću EU
Pokušajmo da shvatimo kako se može percipirati ono što je prihvaćeno nazivati „evropskom vojnom histerijom“. Razmišljajući o situaciji koja se stvorila u Evropi, uvek dolazim do zaključka da ujedinjena Evropa (vlasti EU i globalistički nastrojene elite pojedinih evropskih zemalja) mora da želi rat sa Rusijom.
Ali ne bilo kakav rat, već rat strukturisan na određen način. Nikoga ni na šta ne pozivam, naravno.
Šta god mi govorili o našoj želji ili neželji da napadnemo Evropu, Evropa se ne može orijentisati prema rečima. Ona se može orijentisati isključivo prema našim mogućnostima da napadnemo i svojim mogućnostima da se odbrani. Da, motivi su takođe važni – za koji đavo bismo napadali, šta time dobijamo? – ali mogućnosti su ipak primarne.
Ako Ukrajina kapitulira, a Evropa do tog trenutka nikako ne podigne svoju borbenu gotovost, onda je očigledno da mekana Evropa ostaje naspram Rusije koja je debelo uložila u rat.
A kada si u nešto debelo uložio, uvek postoji želja da maksimalno povratiš svoje investicije, ako razumete šta hoću da kažem. Zato oni u svakom slučaju moraju „nešto da rade“, čak i ako sklonimo u stranu logiku korisnosti spoljnog neprijatelja i mogućnost dobijanja procenata od vojno-industrijskog kompleksa.
Ali „nešto raditi“ ne znači želeti rat – možeš se pripremati za rat, a želeti mir, kako kaže poznata poslovica. Međutim, ja mislim da Evropa upravo želi rat.
Ono što intuitivno podrazumevamo pod „Evropom“, naravno, nije isto što i Evropska unija. Pod Evropom podrazumevamo niz zemalja čiji skup otelovljuje ono što se može nazvati „drevnom evropskom civilizacijom“. Ove zemlje čine jezgro Evropske unije. Pored njih, u EU je uključen još čitav niz zemalja koje se mogu nazvati periferijom Evropske unije ili čak ljuskom tog oraha.
Ta ljuska nije samostalna – u savremenom svetu tako male i slabe zemlje u principu ne mogu biti samostalne, ne mogu održavati i razvijati svoju kulturu, jezik, nauku i umetnost, ne mogu se same zaštititi, ne mogu imati samostalan put, one prosto moraju za nešto da se prilepe. Zato nema nikakvog smisla raspravljati o istorijskom putu te periferije.
A šta je sa istorijskim putem jezgra EU, te iste „prave evropske civilizacije“? On je na zalasku. I šta god ko govorio o problemima Rusije, u poređenju sa Rusijom Evropa upravo zalazi. A to stvara krajnje opasnu situaciju, mnogo puta opisanu u literaturi, kada subjekt koji poseduje veću snagu shvata da prednost nad konkurentom kopni i da se kroz određeno vreme lako može pretvoriti u zaostajanje. Takva situacija neizbežno provocira preventivnu agresiju – dok još ima snage treba je primeniti, jer će inače biti kasno. Ali to nije glavno, to je samo detalj na opštoj slici situacije.
Glavno je to što je EU očajnički potreban bilo kakav civilizacijski projekat. Rat može delovati kao veoma čudan civilizacijski projekat, ali od nečega se mora početi.
Uprkos tome što vlasti EU ostavljaju prilično sumoran utisak, oni u većini ipak nisu debili. Taj isti Merc je viđen kako izgovara sasvim adekvatne reči o potrebi podizanja socijalne discipline, o tome da se mora raditi, a ne samo piti pivo, da je potrebna disciplina, majku mu.
A ja ću primetiti da sa disciplinom u Nemačkoj situacija sada već nije sjajna i postaje samo gora – omladina je tamo sasvim moderno raspala. Naravno, te reči zvuče jadno – ljudi sami sebi neće staviti jaram discipline na vrat, koliko god ih molili. A ako nema discipline, nema efikasnog ljudskog resursa, šta onda EU ima?
Oko čega graditi savremenu „evropsku civilizaciju“? Resursa je malo, energije takođe, proizvodni kapaciteti umiru, tehnologije još uvek postoje, ali tehnološka dominacija se već odavno preselila u SAD i Aziju. Zato je rat sa RF, čini se, jedino što može ne samo da ujedini Evropu, već i da joj da objektivan stimulans za konsolidaciju napora i podizanje socijalne motivacije i discipline, a to je EU neophodno za bilo kakvo civilizacijsko projektovanje. Da, to je neka vrsta šok-terapije, ali čime drugim ispraviti srčani ritam umirućeg ako ne defibrilatorom?
