Летом сомкнула Пива свои уста,
И все пешеходы твердят об этом.
Нет Косты, что строил «Дом у Христа»
Братьям, крестьянам, поэтам.
Вот уже на небе встретят его толпой
Воспоминания, мир и измены.
Неимар, что был после Коста второй,
Достроит вместе с братией стены.
В полдень крыша вознесётся ввысь,
Став преградой небесным птицам.
Небо у Косты близко, вглядись.
Байо тут и Лазарь Сочица,
Яглика подойдёт и воды принесёт.
Коста в счастливом доме – в раю, где наш род!
Милица БАКРАЧ
СОНЕТ КОСТИ РАДОВИЋУ
Ни Пива овог љета није иста,
јављају давни ђаци пјешаци.
То Коста зида ,,Кућу код Христа",
на моби пјесници, браћа, сељаци.
На моби небеској свега доста!
Највише памћења, туге и мира.
Неимар ко је други до Коста.
Зида и братија манастира.
Распуко подне и кров се диже,
постао појница небеских птица.
Завичај Костин небу све ближе.
Дозива Бајо, Лазар Сочица.
Крочила Јаглика, доноси воде.
Срећна ти кућа, Коста, наш роде!