Приближавамо се Тргу Крајине. Топла децембарска вече. Девет степени. Песимисти би рекли да ни зима више није као што је била. Ја ћу само рећи да није хладно и да ми то одговара.
Све је пријатно. Породична шетња. Наша Бања Лука. Мирис слободе и кокица у ваздуху. Цијеним ово што имамо, цијеним жртву очева да ходим овим плочником.
Моја поносита размишљања су брутално прекинута. Антимузика, немузика, киднаповање ушију, неукус са укусом општечовјечанског пораза - рјечју дрндање, долази до мојих ушију, вријеђа их. Уши би се развезале и одлетиле далеко само да им је дозвољено. Да се разумијемо под дрндањем подразумијевам техно музику (само тако је називам) и све њене варијације. Та немузика, ти звуци технологије, долазе са разгласа манифестације назива Зимска варош. Све бих разумио и све прихватио само да нема овог дрнадња. Разумио бих и то да смо у потпуности изгубили аутентичност у вијеку глобализма као идеологије, да је ова ружна копија сличних дешавања на Западу ту ради новца, све бих разумио али ми дрндање бурла по мозгу. И оно што бих разумио сада више не могу.
Зар смо заиста толико застранили па да немамо више ништа ни себи ни свијету да покажемо? Док смо у средњем вијеку окружени јаким империјама успјели да изградимо сопствени Моравски стил и формирамо Ресавску школу данас смо спали на пуко преписивање. Брутално копирање је наша нова аутентичност. Лично и као заједница смо се отиснули морем лажне аутентичности а нисмо ни свјесни да се батргамо у мочвари. Ево и жабе нам крекећу са звучника. Морамо пазити да се не оклизнемо са локвања.
Убијеђен сам да је овај вијек вијек најлажније од свих идеологија - идеологије лажне аутентичности. Ово је вијек гдје се куповина на снижењу сматра врхунским животним успјехом. Сви смо посебни, јединствени и непоновљиви. Док се облачимо, једемо, слушамо, мислимо, путујемо, по наметнутом моделу понашања ми смо дубоко увјерени у своју аутентичност. Која је разлика између мене, Џона из Њу Јорка, Ханса из Берлина, Кима из Јужне Кореје то је питање које би свако могао (требао) себи да постави? Мјера разлике је мјера аутентичности. У глобализованој идеологизованој свијести сви смо исти а убијеђени смо да смо различити. Пораз је потпун. Империја - разум 5:0. Рекло би се недостижан резултат. Како разувјерити онога који је убијеђен да је аутентичан да је само клон конзумеристичке идеологије? Треба чудо да се догоди.
Из лажне аутентичности и индиго вашара се (не)очекивано појављује истинска аутентичност. Ето чуда! На уласку у Господску улицу, на бетону поред уличне расвјете сједи један стари чико и свира у двојнице. Тај милозвук, призив прошлости, зрак наде и стварне аутентичности разбија дрндање (не само ово него и цијелог свијета) у парампарчад. Неописива милина се разлива мојим чулима. Прилазим декици који свира да га поздравим и да му оставим коју парицу. Више не чујем дрндање. Нестало је. Чујем само звук фруле. Он чак нема ни корпу или шешир у који би пролазник могао да му остави новац. Он само свира. Пружам му новац. Узима. Прекида са свирањем.
* Свиђа ти се ово што свирам? - упита ме
* Да. Наравно. Ово је рај за моје уши. - одговарам усхићено
Не чује ме. Моли да му поновим што сам рекао.
* Ово је рај за моје уши за разлику од овог дрндања које од тамо долази - допуњавам своју мисао и показујем му руком у правцу дрндања
* А. То. То није ништа. А ево и ови што су поред мене били то није ништа (мисли на Индијанце који су пуштали неку своју музику). Ово је наша музика. Наша српска. - говори ми док прстима прелази преко своје фруле и држи је чврсто као највриједније што му је Бог дао.
* Нека Вас Бог чува и дуго поживи. - поздрављам га и скраћујем разговор да не ускратим друге да чују звуке истинске аутентичности.
Одлазим од њега а срце ми поскакује од радости. Дрндања више нема. Можда оно и даље дрнда али ја га не чујем. Чујем звуке миле ми фруле и окрећем се поново и гледам спокојно и поносно лице овога дивног човјека. Поред њега стоје његове штаке. Стар је. Вјероватно се тешко креће. Ми смо покретни, брзи а статични и лажно аутентични. Ова његова фрула је звук пркоса, звук наде, звук радости, звук оптимизма, али и звук опреза и позив на борбу. Ово су наше, савремене, Јерихонске трубе. Под њима сваки непријатељски бедем пада, не могу вас побиједити. Спољашњи окови и могу бити (пре)тешки али унутрашња слобода се теже ускраћује. Усуђујем се написати - док је фруле биће и слободе.
Ево позивам све (не)аутентичне да дођу у Зимску варош, нека прескоче копију Граца, Загреба, Беча и Берлина а нека се насите, нека нахране душу истинском аутентичношћу. Пожурите. Надам се да ће вас наш чароби фрулаш дочекати и сутра и привести у чаробни свијет самоспознаје гдје станује стварна аутентичност.