Мир је добар. Мир прекида рат. Мир, ако је мир, односи немир - ваљда је зато мир.
Ипак, често, мир не укида немир већ га примири на неко вријеме до сљедећег, по правилу, још већег немира. Да би мир био истински мир завађене (зараћене) стране морају подједнако бити задовољне са њим. Ако није тако онда се мир претвара у примирје. Можда је сваки мир само пауза до новог рата. Док год човјек у себи носи немир никакав спољашњи мир није довољан да га умири. Он ће бити лажно примирен и примјеран до сљедеће прилике да искези очњаке на комшију, (не)пријатеља или брата.
Најбоље свједочанство је Версајски мир који је Њемачкој донио понижење и код Њемаца унио велики немир макар онолики колико је био велики тај Велики рат. Њемачка је само чекала нову прилику да се освети за понижење које је доживљела. Хитлер је онда дошао само као пројава тог нагомиланог немира у Њемцима у условима (наводног) мира.
Данас славимо Дејтонски споразум, који је донио мир. Мир или примирје? Довољно је рећи да један ентитет (Република Српска) слави данашњи дан, а други (ФБиХ) не.
Значи ли то онда да је за једне овај мир заиста мир а за друге лабаво примирје, док се чека прилика за нови рат?
Како онда говорити о миру када не можемо утврдити да ли је он уопште мир за грађане БиХ? Једнима (свима) је сигурно немир. Како би било лијепо да престанемо да се лажемо. Искрено да се погледамо у очи и постанемо добре и искрене комшије а не завађена браћа.
Данас када (не)славимо мир је одличан дан да се добрано поразмислимо.
Шта ми то у ствари хоћемо? Гдје и како се видимо у будућности?
Ни мир заједнички не можемо да (про)славимо. У свему се разликујемо. Живимо у склепаној заједници која не функционише. На прошлост различито гледамо - од потурица до старосједилаца. Садашњост - наводна угроженост једних другима. Будућност - неизвјесна.
Не молимо се истом Богу. Не навијамо за исту репрезентацију. Не пишемо исто писмо. Не славимо заједничке празнике. Не презивамо се исто. Другачије књиге читамо. Различите хероје славимо. На једној страни херој а на другој по правилу крволок убица. Историја различита до непрепознатљивости. Једни друге искључујемо. Све што код једних јесте код других није. Немамо исту заставу. Немамо исту химну. Немамо исти грб. Два ока посвађана. Разрокост. Увијек гледамо на супротне стране. Београд (Москва) - Истанбул. Дуго кретање између клања и орања (Андрић - Екмечић).
Шта нас онда веже? Шта нас онда тјера да будемо заједно? Браћо, комшије, рођаци, застанимо. Размислимо. Имамо ли ми ишта заједничко? Држи ли нас онда сопствена воља заједно или нас је анакондин империјални загрљај стегао да чак тешко и дишемо?
Понављам. Размислимо. Ко смо? Шта хоћемо? Док живимо у (не)могућој држави (Кецмановић) вријеме нам свима цури. Многи одлазе и још више ће одлазити.
Зар и даље желимо да будемо таоци туђих интереса и своје немарности?
Ево мојих одговора на питања из горњег дијела текста. Ја сам Срећко Максимовић. Србин из Републике Српске. Желим да се у миру разиђемо и да се БиХ подијели на равне части, да се Република Српска одвоји и постане независна држава. Да заиста будемо добре, најбоље комшије, да се поштујемо, цијенимо, сарађујемо и волимо. Свако у свом и из свог дворишта.
А ти, шта мислиш?
Примиримо се и помиримо се а онда свако својим путем. Нека наш немир постане мир. Потпишимо нови мировни споразум. Споразум срца. Споразум искрених ријечи. Споразум добре воље. Споразум образа. Споразум који ће коначно донијети искрени мир. Има ли боље прилике од данашњег дана када славимо мир? Славимо ли?
Срећан нам Дејтонски (не)мир.