На столу је ручак. Још је све топло. Препознајем по мирисима и пари која се и даље подиже изнад хране и већ храни чула, завршавајући у носним шупљинама.
Уморан сам. Једва чекам да сједнем и да се препустим доживљају породичног ручка. Има ли шта љепше? Бог је дао човјеку породицу као своју малу Цркву а ручак као вид молитвеног (литургијског) сабрања.
Телефонски позив. Све прекида. Нисам ни сјео за трпезу. Јављам се а са друге стране ме дочекује бујица, поплава, тешких ријечи, тежих од олова. Свака ријеч гађа директно у срце као да сам мета на стрелишту. На другој страни је мој радни колега који је изведен из живаца због нечега што нисам урадио, а по њему сам морао. Напади не престају. Ћутим, а лонац мог стрпљења само што није прокључао и бацио поклопац са себе. То се иначе зове гордост. Најљућа чорба од свих. Толико папрена да ољути све око себе, не зна се да ли више онога који је заљутио или оне који је непозвани кушају.
Пара са хране полако ишчезава, али друга опаснија, пара мог незадовољства и гњева се тек подиже. Рингла мог стрпљења се прегријала. Бацио сам све поклопце. Нема више ни лонаца. Гордост ме обузела.
Одговорио сам колеги. Напао. Он на једној страни брвна а ја на другој. Два човјека спуштена до животиње. Два овна на брвну. Мој гњев је само још више распалио његов. Додао сам уље на већ ионако распламсану буктињу.
Прекинули смо разговор. Ништа није рјешено. Остали смо и даље укопани у рововима сопственог размишљања и увријеђености. Он што мисли да нисам урадио што сам требао, а ја што мислим да сам све урадио како је требало и још приде што ме прекинуо усред сједања за ручак.
Идила је нарушена. Невесео сам. Гњев је попустио, али се надвила туга.
Туга, та најгора другарица од свих. Преоблачи се. Узима разна лица, али је увијек опасна. Убијеђен сам, човјек не смије да тугује, мора да устане послије сваког пада. Туга као привремена пратња може понешто и да научи човјека, али је треба одбацивати, јер се понаша као анаконда. Стеже. Не да да се дише. Сужава дисајне путеве. Замагљује вид. Ако јој се превише препустимо може употпуности да задави. То често чини. Дави - задави.
Једем ручак, који се добрано охладио, а он прождире мене. Осјећам потребу да се молим. Најбољи лијек против туге је молитва. То знам.
Стајем пред Христову икону и славску икону Светог Георгија. Почиње молитва. Молим се за себе и свог колегу, да нас Бог умудри, умири и пошаље нам смирење и помирење. Како када смо два овна на брву? Туга нестаје. Молим се и даље. Осјећам мир, али и даље у крајичку срца осјећам нелагоду.
Тај колега је стекао глас као поприлично незгодан човјек, закерало и злопамтило. Тешко се са таквим помирити, а нарочито ако је са супротне стране исти такав - ја.
Све је против нас и нашег помирења. Овчији карактери, сујете, увјерења, ма све - а на другој страни само једна молитва.
Свијет против молитве. Није ли тако увијек?
Радни дан. Подижем слушалицу. Са оне стране је мој колега са којим од јуче стојим на брвну. Почињемо скоро па углас да се један другом извињавамо. Те претјерао сам, те нисам тако мислио, није требало... извини, опрости ми брате.
А ја вам кажем: љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који на вас мрзе и молите се Богу за оне који вас гоне; (Мат. 5:44)