Страшан је пораз. Много страшан нарочито ако је побједа унапријед уписана. Човјек се боји пораза, јер он увијек више каже о њему од побједе. Побједа умије и да завара. Замаже очи. Чини да се води на висине на којима се тешко дише. Пораз разобличава. Скида маске. Тјера на размишљање. Побједа је лагани љетњи повјетарац а пораз разгоропађена бура за душу човјекову.
Кошаркаши су поражени. Ми (ако) данас кудимо, вријеђамо и осуђујемо своју браћу у коју смо се до јуче клели, много ћемо више рећи о себи, а много мање или нимало о кошаркашима. Како је могуће да нас пораз до те мјере ишчаши па да од великих навијача тако олако постајемо пљувачи? Од усхићења до пљувања и псовке је танана линија. Лако се пређе из очарања у разочарање. Нарочито у спорту.
Пораз. Данас. Да. Сутра - можда не. Из пораза паметни извлаче поуке а лакомислени настављају по своме. Лакомислени би били исти и у побједи. Нема разлике. Најватренији навијачи увијек најватреније и сагоре у пламену сопствене самообмане. Ако побједе националних селекција (нарочито кошарке) уливају нову дозу самопоуздања, које се онда прелива у све сфере друштва, па и до оне најситније личне, како онда пораз не отријезни?
Када побјеђујемо онда смо ми, а када губимо онда су они. Лако се деперсонализујемо у побједи. Од ја постајемо ми, да би се у поразу опет попели до гордих висина сопства, а оне што су поражени лишили оног лијепог ми и сурвали у провалију они. Не, данас смо Ми поражени. Ми, који смо вјеровали. Ми, чије је срце било у Кини, а које и даље остаје да бодри не њих него опет нас. Спорт има ту моћ да гради снажни дух колективизма, који је и те како потребан у тренуцима великих националних искушења (а нама их никада не недостаје). Покушајмо остати Ми. Суздржимо се од наших стручних анализа и коментара. Они нису потребни. Потребно је разумијевање. Потребна је љубав. Наравно размислимо о поразу и изађимо из њега јачи и бољи чекајући наше (не њихове) нове побједе.
Кошаркаши ми остајемо Ми. Са вама. Заједно.
До нових побједа.