(ЗАПИСИ СА НУЛТЕ НАДМОРСКЕ - размишљања са мора о мору и другим (не)битним стварима)
Поглед са висине на шкољку Боку и у њој бисер. Ипак је ово наше море. Сваки пут када се приближавам Боки пролази ме чудни осјећај поноса и небопарне гордости. Ако постоји шкољка са бисером онда је она сигурно Јадран и у њој бисер Бока. Док посматрам са висине море испод себе не могу а да се не присјетим наше славне историје. Не могу а да не помислим - ево ме стигао сам на наше, српско, море. Да, за мене је оно увијек наше, српско, море. Могу га звати како хоће, и зову га свакако а ја се сјећам оне латинске - Mare Nostrum.
Такав ме понос обузима - сила смо ми Срби - гледај ти то наше море. Не могу да ме одбију ни увијек лажне приче о лошим путевима, о недостатку хлада, о некултурним Црногорцима и нечистим плажама. Увијек бирам Боку. Увијек бирам Црну Гору. Заобилазим Хрватску. Никаква даљина Боке ми није тако блиска као удаљеност блиске Хрватске.
Данас је зову Монтенегро, али то мене не брине. Ја одлазим и увијек стижем у дједовину Светог Саве, ма како да је називају различите епохе. Боко једва чекам да те загрлим, да се испричамо као прошли пут у Прчњу. Лаганим повјетарцем си ми се исповједала док сам квасио ноге у рају твоје слане воде. Ни тада те нису бринуле гласине о Монтенегринима. Шта си плима и осјека преживјела а да те ови данас плаше. Кажеш ми Свети Сава те чува. Кажеш ми да те он вјенчао за Србе и да остајеш вјерна без обзира на разне удвараче и просце. Кажеш нема предаје. Бура дође али и прође. Слушам те. Вјерујем ти. Увијек ти вјерујем. Боко стигао сам ти. Вратио сам се. Боко волим те. За крај, ипак је ово наше море. Питајте Боку. Она зна најбоље.