Найти тему
Максимовић Срећко

Шалтерска солидарност

Општински шалтер. Прва асоцијација би била гужва. Чудно, ипак није. Тек једна жена испред мене. То су оне ситуације гдје се човјек осјећа самозадовољан и помишља како је срећан. Долазим на ред са својих хиљаду папира. Хиљаду папира и исто толико овјера. 

Данас оправдавам име, баш сам срећан, све то некако брзо иде. Ускоро долази на ред и уплата општинске таксе. То је онај најчуднији и мени лично никада добро схваћени процес када се папири овјеравају на једном шалтеру а онда је потребно отићи на сасвим други и купити одређени износ маркица које се зову општинска такса. Увијек се осјећам погубљено и глупаво када морам да кажем - Молим вас 10 марака општинске таксе. При том слиједи лијепљење једне маркице на папир и то би било то. Но, то је администрација. Њу тешко да било ко разумије, можда понајмање они који у њој раде. Њима је речено да тако треба и они тако чине. Понекад ми се учини да је човјек ту због администрације а не администрација због човјека. 

Док чекам присуствујем једном врло занимљивом дијалогу између општинске службенице (ове која заиста брзо овјерава) и поштанске раднице (ова код које се купује такса). 

- Видиш ти они нама сада уводе и радне суботе. Још је само остало да нам узму и недјеље. - започиње прва

- То стварно није нормално. Па шта је њима више. Значи да више немаш живота. То је страшно. - наставља друга крупнија госпођа средњих година која док изговара своје мисли поправља шминку помоћу оног малог чудног огледалцета. 

Овај дијалог ми се учинио занимљивим и одлучујем да се прикључим.

-Да, заиста, борите се. Не дајте да вам још и недјеље узму. Ево погледајте ове јадне људе по тржним центрима, најбољи примјер нам је новоотворена Делта, они стално раде. За њих нема ни недјеље, ни празника, ни дјеце, ни породице. Они су модерни робови 21.вијека. - укључујем се у разговор.

-Ма да. Али то је тотално другачије. Они морају да раде. Било гдје да одете на Запад, сви тржни центри раде и недјељама. Тако да и ови наши овдје морају да раде. - одговара ми поштанска службеница док лагано склапа огледалце, очигледно јако задовољна данашњом шминком. 

Нисам одговорио. Заћутао сам. Можда сам требао, али нисам. 

То ме тјера на размишљање - док год смо затворени иза својих шалтерских кутија (а сви их имамо), док год другог човјека не посматрамо једнако као себе неће нам бити бољитка. Заувијек ћемо остати заробљени у том лимбу "шалтерске солидарности". То би значило да једино ја имам право да ми буде боље, једино ја, а сви остали нека се сналазе и нека ми служе. Шалтерска солидарност нам испија сву нашу добру вољу, као досадни комарац, који нам полагано испија крв. Христос је рекао да о двије заповијести виси сав закон и пророци и те двије заповијести поставио високо изнад других (све остале се садрже у ове двије). Једна од њих је - Љуби ближњега својега као самога себе (Мт_22:39).

А како да љубим ближњега својега ако га и не видим? Ако сам преокупиран собом и ако ми сопствени шалтер заклања хоризонт? Гдје је мој ближњи? 

Ако останемо заробљени у свом шалтеру, мјерећи свијет само погледом кроз мало прозорче сопствене среће и радости нећемо се никада помјерити, ни као појединац, ни као друштво у цјелини. Ако будемо само поправљали своју "шминку" а туђе размазане сузе презирали заувијек ћемо остати морални шалтерски радници.

Заљуљајмо кавез, раскинимо окове самољубља, разбијмо шалтерско прозорче и прогледајмо. Када отворимо очи (након дуге проспаване ноћи) угледаћемо свога брата или сестру како ради недјељом, како се пати, како је невесео и како је и он човјек баш као и ја. И он пати, радује се, плаче, смије се, тужи се, весели се, има пријатеље, породицу баш као и ја.

Када нас буду бољеле ране наше браће онда ће неко погледати и на наше. 

Папири су овјерени. Завршио сам. Никада брже. Ипак, нисам радостан. Спустио сам поглед. Корачам. Боже, погледај на нас. Скини са нас претешко бреме самооправдања, растерети нас, и додај нам бар једну малу кашичицу братске љубави.