Породица за човјека представља једино истинско прибјежиште. Са њом све има смисла, без ње слабо или нимало. Ако су у породици складни односи базирани на љубави онда је она једина оаза за човјека. Све друго, у поређењу са породицом је бесплодна пустиња.
Посао. Да. Све је то лијепо. Кафана, пријатељи, дружења, окупљања. Опет да. Но, на крају човјек жели негдје да се врати, да буде вољен, да му се опрости, да га разумију, да га схвате. Жели да буде вољен али да и он воли. Увијек и без обзира на све. То је породица. Каже Мармеладов у "Злочину и казни" - "Разумете ли ви,... шта значи то, кад човек више нема куд да иде?" То је страшно. То је већ предулаз пакла. Замислите да негдје лутате, скитате и да вам је чак и лијепо. Ипак, на крају ћете пожељети негдје да се вратите. А гдје? Гдје човјек да оде? Заиста човјек је највећи странац, несрећник и проклетник ако нема гдје да оде. То је безизлаз. Муке без окончања. Крај. А гдје да човјек оде а да више не лута, да не странствује и безаконује, да главу прикрије? Опет у дом. Код своје породице.
Већ сам на другом спрату. Још један и стижем. Ове мисли ме прате, ходе са мном у стопу. Не дају се. Брзо се роје. Уједају као мале пчелице. Брзе су али их хватам. Ево ме. Стигао сам. На вратима пише Максимовићи. Куцам у тоновима Марша на Дрину. Отварају се врата. Дочекује ме осмјех моје кћеркице. Улазим. Узимам је у наручје. Вуче ме за нос - смије се. Сад је све добро. Стигао сам. Вратио се. Ово је моје прибјежиште. Породица - ето то је.