Данас нема оспореније и попљуваније науке од историје. Појавила се цијела бујица аналитичара, коментатора, експерата, који имају своје виђење историје а које нема нигдје сем у главама дотичних персона. Једни би да је забране, јер тобоже она само свађа и узнемирава а никако не мири. Други опет зборе да је штетна јер ће нас отјерати у нове ратове и жртве. Трећи не виде смисао у познавању историје тиме маскирајућу сопствену љеност и незнање а суштински живећи у увјерењу - Ја, а послије мене потоп. Ништа прије мене није било и ништа послије неће бити. Четврти јој одузимају статус науке и простачки је банализују и оспоравају њен смисао уопште.
Ипак, једна од најгорих флоскулетина у мору истих је она споменута у наслову - Историју пишу побједници. Својеврсна мис свих флоскула. Шта то уопште значи? Да поражени не пишу историју или да она само није читана? Или да тапију на истину имају они који је наметну?
Најинтересантнији детаљ у свему овоме јесте да се овом реченицом користе понајвише они који би хтјели да оспоре, нашу, српску историју. Циљ: преумљење са слободарске на филозофију клечања и пузања. Не читају је, не познају је, али ипак је оспоравају. Кант је рекао да је један од највећих изума деветнаестога вијека критиковање књига које нисмо прочитали. Ми смо то у 21. вијеку подигли на нови ниво, па се измишља и оно што не постоји и што никада није било. Дешава се орвелијански обрт, па побједе постају порази, а порази побједе. Поражени пишу историју и намећу је побједницима. Историја поражених постаје историја побједника. У тој наметнутости и симулакруму се онда збивају и комичне ствари. Тако се дешава да човјек чији је отац православни свештеник постане Хрват (Тесла). Да човјек који девет пута на различитим мјестима и у различитом времену за себе каже да је Србин постане Хрват (Андрић). Човјек који је оспорен и прогнан за живота из Сарајева, а који у тестаменту каже да је Србин исламске вјероисповјести када устреба постаје Муслиман (Селимовић).
Имам само једну поруку за ове који трубе да историју пишу побједници (а уствари мисле на губитнике) - а с том тврдњом иде и одобравање те наметнуте историје и њене истине - да онда читају српску историју. Ако већ историју пишу побједници немате боље историје од српске. Срби нису ни и једном рату поражени и то већ поодавно. Империје су овдје долазиле наоштрених зуба али су одлазиле крезаве. Стога, за крај, молим вас, читајте српску историју, јер је она историја побједника.