Моја ћеркица од годину дана и ја се спремамо да изађемо у шетњу. Провирујем кроз балкон као несигурна дивљач када провирује из свог заклона. Пада ли киша? Још није почела. Небо се натмурило. Крећемо. На првом спрату срећемо комшије. Саопштавају нам, за нас, у том тренутку јако лошу вијест - Киша је почела да пада и то поприлично јако и не изгледа да ће убрзо престати.
Одлучујем ипак да провиримо кроз улаз. Није да не вјерујем комшијама, већ просто надам се да ће ипак киша брзо престати. (Бог на небу комшија у улазу).
На улазу срећемо двије дјевојчице. Једна плавоока и плавокоса од неких 7-8 година и друга црнокоса старија од ње 2-3 године. Сакриле се испод улаза у зграду, јер киша заиста пљушти. Дочекују нас са осмјехом и почињу одмах да се играју са мојом ћеркицом. Небо је натмурено, олуја тек пристиже. Црни облаци тек требају да стигну до нас.
- Ништа од наше шетње. Беба и ја смо хтјели да прошетамо, али нема ништа од тога. Ова киша неће да стане - жалим се дјевојчицама.
- Једино да пробате кроз двадесет минута. Тада ће киша сигурно да престане - одговара ми ова млађа плавоока дјевојчица.
Одговарам - Да можда.
Наравно у то не вјерујем. Прије ће се изручити киша метеора на нас него што ће киша престати да пада тако брзо. То, подразумијева се, нисам рекао дјевојчицама.
Вратили смо се у стан. Наше скидање и распремање је поприлично потрајало. Док смо се распремили, па преобукли, опет сам провирио кроз балкон. И онда. Чудо. Киша је заиста престала и то изгледа баш некако кроз, од плавооке дјевојчице, оних, најављених двадесет минута. Небо се разведрило. Црни облаци бјеже, тјерају их лијепи бијели облаци као јато дебелих лабудова а кроз њих се појављује сунце.
Дјечије небо се разведрило, дјечије небо је увијек сунчано. И када киша пада, и када надолази олуја, то је само пауза док се одмори сунце. Дијете вјерује и нада се, мимо нашег искуства и наше тобожње реалности. Дјеца су заиста украс свијета и можда баш због њих и њихове чистоте сунце уопште још и грије. Сунце мора да грије и гријаће док је бар једне овакве дјевојчице која растјерује облаке. Како би нам било лакше, љепше и боље да слушамо дјечије ријечи, вјерујемо њиховом вјером, надамо се упркос "реалности" која нас окружује и волимо без обзира на све. Ако се не повећамо и не нарастемо поново до дјетета чекаће нас још много црних облака, киша и јаких олуја.
Заиста вам кажем, ако се не обратите и не будете као дјеца, нећете ући у Царство небеско. (Мт_18:3).