Република Српска као природна потреба српског народа, вјековима настањеног на овим просторима, је настала као одбрана од нестајања и затирања свега српског западно од Дрине. Јер, никада не смијемо заборавити да она није постала ни ми не би опстали. Да није постала Република Српска Срби би доживјели судбину сабраће у Хрватској. Они који би били спремни да се одрекну идентитета би се утапали у измишљењи концепт бошњачке нације. Преко ноћи би постали Бошњаци, као што су и Срби у Хрватској постали Хрвати.
Република Српска је дакле заиста бастион српства и једна од највећих побједа српског народа у историји. Одувијек су Срби тјерани из Босне, некада под страшним притиском Ватикана и агресивности римокатоличког прозелитизма, некада под притиском страних окупација, у првом реду Османске и Хабзбуршке. Сав тај народ, потомци Светог Саве, је под разним историјским околностима и притисцима постајао неко други. Тако су многи под ужасним терором римокатоличких фратара постајали Хрвати када би се одрекли православља, а други постајали муслимани опет кад би се одрекли православља. То је у народу остало упамћено као изрека - вјеру за вечеру. Без обзира на све, и на такве страшне губитке у националном корпусу, Срби у Босни су остајали и опстајали. Не треба имати никакве сумње да ће Срби остати и опстати на свом вјековном станишту у Босни. Сада, ако икада, имамо прилику и могућност да се заштитимо у оквирима своје тврђаве Републике Српске. Само нам она гарантује опстанак и заштиту од будућих напада, којих има и којих ће увијек бити. Не треба имати илузија.
КАКО ОДБРАНИТИ СРПСКУ?
То нас доводи до размишљања како да се организујемо и гдје треба да се бранимо. Република Српска се брани и у Београду, и у Бања Луци и у Сарајеву, али понајвише у нашим срцима. Прво мјесто за одбрану Републике Српске јесу наша срца, ма како то необично звучало. Битка за наша срца је пресудна. Ако имамо јасну вјеру и срца утврђена да је Република Српска наша светиња - свих Срба - онда нема страха. Повремено се појаве тумачења и тумачи који казују да је све то прескупо плаћено и стављају знак питања над опстанком Републике Српске. Мој отац је погинуо бранећи Републику Српску. Он, мој Мирослав, и хиљаде таквих су положили своје животе за наш опстанак. Њихове жртва - положени животи - су темељ Републике Српске. Ја са поносом могу да кажем - Хвала ти оче. Хвала и свим очевима који су нас бранили и одбранили. Да они нису били спремни на жртве да ли бих ја сада ово писао и да ли бих постојао? Да ли би постојали и ови који тврде да је све било узалудно? Лако се данас шеткати по Бања Луци, Добоју, Приједору, Требињу, испијати кафе, мозгати о "узалудним жртвама". Када је требало очеви су били стијене од којих су се одбијали сви таласи непријатељски.
Данас ми њихови потомци имамо могућност да вратимо оно што нам је одузето, оно што су нам стране окупације, у виду модерних инквизитора високих представника, одузеле, оно што смо бранићи се у рату сачували они су нам у миру отели. Треба вратити, прије свега, Брчко, јер Брчко не може и не смије бити никакав дистрикт. Даље морамо вратити нашу заставу, грб, химну и војску. Све оно што је договорено у изворном Дејтонском споразуму мора бити враћено, а што и то не рећи - треба ићи даље и борити се за више. Многи теоретичари су сагласни у мишљењу да је дејтоснка Босна више конфедералног уређења, него ли централистичког федералног.
Морамо истрајавати у захтјевима ка све већој децентрализацији Босне и Херцеговине и стварања једне лабаве конфедерације. Ако би сутра неко опет нахушкан од моћника био спреман да отпочне нови рат, онда ништа природније не би било него да Република Српска затражи развјенчање из овог уговореног брака. Професор Ненад Кецмановић је Босну у оваквим оквирима назвао немогућом државом. Зашто онда ми не би истрајавали у намјери да из немогућности пређемо у могућност. А та могућност, што то не рећи јасно и гласно, јесте отцепљење и присаједињење са Србијом. Јер, 21. вијек треба да буде вијек свесрпских интеграција. Српско питање је још једино остало нерјешено. Хрватско је рјешено на уштрб српског, Калајев пројекат стварања бошњачке нације је успио опет на уштрб српског. Наш циљ мора бити рјешавање српског питања и успостављање свесрпских интеграција. Оно Вуково - Срби сви и свуда - мора да буде јасно артикулисано као наша нова (стара) политичка идеја. Са свима лијепо, комшијски угодно, сарадња на сваком нивоу свакако, али зашто живјети у истој држави? Сви наднационални покушаји и сурогати уједињења се распадају пред нашим очима, ЕУ је већ прошлост, а питање шта ће бити са НАТО-ом. Сад је вријеме да се Срби сложе, обоже и умноже. По ријечима владике Рада Томова САД АЛИ ИКАД, НИКАД АКО НЕ САД.
Догодине у Призрену.