Звезда побједила Ливерпул. Сензација. Велико изненађење. Сви свјетски медији су пренијели ову информацију. Домаћи се утркују у хвалоспјевима. А да ли је то баш толико изненађење? Доносимо кратки приручник о Звезди за неупућене.
1. Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може
Пред утакмицу са Ливерпулом Делије су направиле незаборавну кореографију са стиховима из Горског вијенца владике Рада. Ова реченица понајбоље осликава цјелокупну историју српског народа, а посредно и Црвену Звезду као дио те историје. Није ли код нас увијек била борба непрестана? Постављени на вјетрометини на судару и сукобу цивилизација, гдје је све битно почињало и гдје ће се све битно и завршити увијек смо били у борби, борби непрестаној.
Остајали и опстајали и остаћемо и опстаћемо. Не треба имати илузије да ће борба икада престати. Борба ће бити, али ће бити и оно што бити не може. Управо је Звезда побједом оправдала ову суштинску истину о нама. Била је борба а и десило се оно што бити није могло, а ето било је, као и толико пута прије код Срба и код Звезде. Империје су ломиле зубе на нама. Османлије, Хабзбурзи, Њемци. А сада је дошао ред и на Англосаксонце. Рушила је и Звезда њемачке кобасичаре из Минхена, надопинговани Марсеј и многе друге.
Била на врху Европе и свијета, баш у супрот логици и сваком здравом разуму. Јер, запамтите - тамо гдје почиње Звезда ту логика престаје. Историја је показала своју тенденцију да се понавља и опет се поновила. Није ли Обилић убио Мурата, Синђелић на Чегру активирао експлозију, Тепић поновио његово надљудско дјело, Принцип убио Фердинанда? Овога пута Звезда је срушила Ливерпул. Опет је Давид побиједио Голијата. Једноставно, тако је то код нас. Бива што бити не може.
2. Звезда је више од фудбалског клуба
Звезда је фудбалски клуб то је сигурна и безгрешна одредница. Али Звезда је и много више од фудбалског клуба, али и фудбала уопште. Звезда је институција од националног значаја. (Прије ће Звезда ући у УНЕСКО него лажна америчка 51. држава Косово) Створена у титоизму, што јој и назив говори, временом је постајала самобитност српског бића и отпор мегаломанској хрватској културној политици, која је у својим максималистичким захтјевима одлазила тако далеко да је све српско проглашено за негативно, а основна стигма је била српска хегемонија и српска кривица.
И данас носимо исту стигму, вјечитих криваца, као посљедицу агресивности хрватске културне политике у титоизму потпомогнуту хрватским западним менторима данас. Дошли смо дотле да нам нацисти (Њемци) и усташе кроје капу. Они исту капу - српску шајкачу - која је крварила у Првом свјетском рату за слободу Европе и ону шубару четничку која је симбол европског покрета отпора против Хитлера. Тако је Звезда постала као брана и као пасивно-активни отпор хрватској агресивности.
Звезда је била дух националног препорода у титоизму. Или како то каже Неле Карајлић у својој књизи Фајронт у Сарајеву да су сви Срби у Босни навијали за Звезду. Звезда је била крсна слава свим православнима у Босни и Херцеговини. Имамо и још увјерљивије свједочење из књиге Мила Ломпара "Дух самопорицања". "Тог пролећа групи српских писаца (1971) беше забрањен књижевни наступ у Задру... па су их домаћини одвели у планинско залеђе, у село Ислам Грчки - то значи Ислам грчко-православни, значи Ислам српски - да би одржали књижевно вече под отвореним небом. Народ је силазио с планина и, будући да се тад није ни имала српска застава, нити се смела носити, приметили смо једну групу која је носила заставу клуба 'Црвена звезда'. Окупило се пет-шест хиљада људи и ми смо у једно касно медитеранско предвечерје одржали књижевно вече пред неколико хиљада, занемарених, заборављених, у планини остављених Срба. Црвено-бели дресови - у том рају титоистичке толеранције - представљали (су) српску заставу." Ово је свједочанство Борислава Михајловића Михиза.
Дакле, Звезда је постала спонтани отпор српског становништва и буђење из лажног комфора и толеранције титоистичког кошмара. Зато није чудо када ми професорица на једном од мојих посљедњих испита, жалећи се на нове генерације, каже да је морала оборити двије студентице, иако су одлично знале градиво из њеног предмета, јер су јој рекле да је рат у Југославији почео због фудбалске утакмице и свадбе у Сарајеву. Дакле, фудбал је увијек био и остаће продужена рука политике или боље рећи да је фудбал продужени рат лоптом.
Зато када Звезда истрчи пред препуну Маракану (Рајко Митић) она излази на бојно поље. То је увијек тај мотив више, који немају остали, који одавно само играју за новац, а то је да се Звезда воли изнад фудбала и упркос фудбалу.
3. Навијачи
Vox Севера Vox populi.
Звезда има још једну предност изнад свих осталих. Звезда има Делије. Када се чује тај хук са Севера, ма колико да сте искусан играч, леди вам се крв у жилама. Јер, ови модерни фудбалери нису навикли на такво навијање. Код њих је одавно заступљена стерлина политичка коректност, гдје се на стадион долази да се поједе хамбургер и попије Кока-Кола. Код нас тога (још увијек) нема. Код нас је и даље остала слобода, фудбал са душом, фудбал за гол више и фудбал због навијача.
Ушкопљени европски фудбал се претворио у циркус, гдје богати робовласници гледају богате гладијаторе. Север је увијек глас народа. Гдје год шта да забране - да се помиње Косово и Метохија, да се помиње историја, или било шта што голица заблудјеле синове Европе - то на Северу просто не важи. Север је увијек барометар народних осјећања, празник демократије, ма како то апсурдно звучало, јер на Северу је слобода, нема забрана и политички-коректних шећерлама. Север је референдум у малом.
Када предсједник помисли да дијели КиМ са Севера се јасно поручи да нема подјеле, да је то света земља Србинова, да нема одступања до посљедњег милиметра. Што народна душа, притиснута медијским манипулацијама, наталожи у себи то све експлодира на Северу, све што је потиснуто и забрањено ту се испољи. Слободна територија Маракана. Зато добро ослушкујмо звукове са Севера, јер то су трубе које нас буде и опомињу. Сваки хук са Севера је демократија. Вјерујте ми на ријеч, ако Север заћути и ми ћемо заћутати.
То је тај истински фудбалски амбијент гдје и Салах изненада добије двије лијеве ноге, а Стариџ постане теткица. Ноге не слушају, вид се замагли, тешко се дише, чудна језа пролази фудбалера милионера. Једва чека да се заврши утакмица, па да бјежи у сигурна мјеста гдје се фудбал игра искључиво због новца, пред публиком презасићеном хамбургером из Мекдоналдса. Овдје је Север, овдје је слобода, овдје је глас цијелог једног народа. И најважније што Делије увијек вјерују у побједу свог тима, ма с ким да игра. То је тај оптимизам који горе помјера.
И даље мислите да је случајност и сензација што је Звезда побиједила Ливерпул? Још једном размислите. Понављамо и мало проширујемо: ГДЈЕ ЗВЕЗДА ПОЧИЊЕ ТУ ЛОГИКА ПРЕСТАЈЕ А ЉУБАВ НАСТАЈЕ.