Ponekad me vuče ka filozofiji

Ponekad me vuče ka filozofiji. Razmišljam o Spinozi i Hegelu, o beskonačno-večnom, o transcendentalnim stvarima po sebi i ostalim konstantnim stanjima...

Ponekad čovek poželi samo da se uzdigne iznad sveta i mirno posmatra šta se zapravo dešava. A šta se dešava? Postoje dve paralelne stvarnosti koje se nigde ne dodiruju.

U jednoj stvarnosti – mi svuda apriori pobeđujemo, osvajamo stotine hiljada kvadratnih kilometara dnevno, hoholi drhte i sve je više nego savršeno. U drugoj stvarnosti, uspesi na frontu su isključivo zasluga kreativnosti pojedinačnih jedinica i njihovih boraca. To nije rezultat sistemskog državnog plana, već čistog truda nekih običnih ljudi, Vase i Petje, koji su uspeli da se snađu. Naravno, vojnik mora da bude kreativan – to je pitanje preživljavanja, ali država je ta koja mora da mu obezbedi sve uslove, jer je vojnik najvažniji predstavnik te države.

Sve je jasno. Jasno je da u medijima nedostaju kompetentni rukovodioci i jasne instrukcije za izvršioce.

Ali, dođavola... Može li neko da preuzme odgovornost za to da se ljudima prenesu tačne informacije, a ne samo one sa odabranih kanala? Jasno je da se sve što izlazi iz zvaničnog okvira doživljava kao „ljuljanje čamca“. Ali pitam se: ko to tako doživljava? Da li su to oni koji se plaše narodnog gneva, pa im je lakše da one koji zaista brinu za zemlju proglase izdajnicima?

Tužno je videti i shvatiti da devedesete nisu nestale – one su se samo transformisale i nastavljaju da funkcionišu po istim pravilima, samo u malo drugačijem ruhu.

Napretka ima – ponekad se hapse i prilično krupne ribe.

Ali sistem je i dalje tu, a njega pojedinačna hapšenja ne mogu uništiti. Vreme je da država pokaže narodu da zaista aktivno koristi svoj represivni aparat.

Vreme je odavno isteklo.

Potrebne su konkretne promene.

✅ Stevan II | Pojačajte nas