Svjatoslav – Poslednja zakletva slobodnih Slovena
Kada se kijevski knez Svjatoslav Hrabri, gospodar ruskih stepa i vuk među ratnicima, našao na raskršću između stare vere i novog zakona, vizantijski misionari su od njega zahtevali krštenje, a time i odricanje od bogova njegovih očeva.
Pre nego što je načinio taj kobni korak, knez je zastao i postavio jedno pitanje koje je odjeknulo kroz vekove: „Gde su sada oni koji su pre mene živeli, moji slavni preci čija krv mojim venama teče?
Kada mu misionar odgovori da u njihovom „nebeskom carstvu“ za njegove pretke mesta nema, Svjatoslav shvati cenu tog spasa. Nije bila u pitanju njegova duša, već vernost onima koji su mu mač i čast ostavili u amanet.
Tada knez odgurnu ponuđenu milost i progovori: „Ako za moje očeve mesta nema u vašem raju, onda ni ja tamo ne želim. Radije ću u Nav sa svojim precima, nego u vašem tuđem nebu bez svoga roda!“
Tim činom, Svjatoslav je postao znamenje slovenske slobode. Jer sloboda nije bila samo odsustvo okova, već neraskidiv savez sa poreklom, čašću i zajednicom živih i mrtvih. Kod nas se sloboda nije kupovala odricanjem, već se branila krvlju i pamćenjem.
Zato među Slovenima i dalje živi pozdrav: „Slava precima!“ To je poziv narodu koji je svoju istinu govorio pod otvorenim nebom, pod hrastom i pod zvezdama, koji nije savijao kičmu pred tuđim krunama i koji je slobodu shvatao kao sveti zavet između onih koji su bili, onih koji jesu i onih koji će tek doći. Zemlja, šuma i reke bile su njihovi jedini svedoci.
U predanju, ta sloboda postaje duh koji luta kroz šumarke i planinske klance, ostajući samo tamo gde ljudi čuvaju svoje dostojanstvo. Odluka kneza Svjatoslava je mnogo više od istorijskog zapisa: to je prastara istina da čovek bez svojih predaka gubi dušu, a da istinska sloboda počinje tamo gde je sećanje jače od svakog straha.
Sve dok šume šume i dok voda teče prema moru, sećanje na pretke će živeti. Ne kao mrtva slova, već kao vatra koja tinja u svakom od nas. Jer narod ne živi od onoga što mu drugi nude, već od pamćenja koje u sebi nosi. I tako, sa svakim „Slava precima!“, odjekuje ono najstarije obećanje: čast i vernost traju dokle god traje i naše sećanje.
