«SENKA: ono što je potisnuto ne nestaje, već upravlja ponašanjem»
Svaki čovek u svojoj psihi nosi sadržaje koji nisu uklopljeni u svesnu sliku o sebi. To su delovi ličnosti koji su toliko neprijatni da ih čovek teško priznaje čak i samom sebi, a kamoli drugima. Osećanja, impulsi, fantazije, afekti i motivi koji su u sukobu sa predstavom o sebi kao dobrom, ispravnom ili idealnom čoveku, bivaju potisnuti kako ne bi narušili tu sliku.
Agresija. Zavist. Stid. Poniženje. Ljubomora. Osećaj nemoći. Potreba za kontrolom. Zavisnost. Ranjivost.
Sve to može činiti takozvanu SENKU – senoviti deo ličnosti, onu oblast psihe koja je pod pritiskom odbrambenih mehanizama, jer se njeno prihvatanje doživljava kao pretnja odbacivanju, gubitku sigurnosti ili narušavanju pozitivne slike o sebi.
Potiskivanje je jedan od osnovnih psiholoških odbrambenih mehanizama. Sa kliničkog stanovišta važno je razumeti da potiskivanje ne uništava osećanja niti osobine ličnosti. Ono ih samo premešta u nesvesni deo psihe, gde nastavljaju da utiču na ponašanje, emocionalne reakcije i međuljudske odnose. Razlika je samo u tome što tog uticaja više nisi svestan.
Ono što nije osvešćeno i psihički obrađeno često se vraća u obliku simptoma, emocionalnih slomova, psihosomatskih tegoba, kompulzivnih obrazaca ponašanja ili naizgled ničim izazvane agresije.
Potisnuti afekti ne postaju bezopasni samo zato što ih čovek sebi ne dozvoljava da oseti. Naprotiv, upravo nepriznata i neproživljena osećanja najčešće se ispoljavaju na najdestruktivnije načine. Ona izbijaju kroz pasivno-agresivno ponašanje, sarkazam, emocionalnu hladnoću, omalovažavanje drugih, razdražljivost, preteranu potrebu za kontrolom, narcističku ranjivost, iznenadne napade besa ili hroničnu unutrašnju napetost. Tamo gde čovek kaže: „To nema veze sa mnom“, psiha često odgovara telesnim ili ponašajnim simptomima.
Možeš sebe opisivati kao smirenog i racionalnog čoveka, a da istovremeno imaš veoma nisku toleranciju prema sopstvenom besu. Možeš verovati da si dobra osoba, a da ne primećuješ duboko potisnutu agresiju koja se ispoljava kroz prikriveno neprijateljstvo, osećaj moralne nadmoći ili zadovoljstvo zbog tuđeg neuspeha.
Možeš iskreno verovati u svoju plemenitost, a istovremeno biti duboko zavisan od spoljnog odobravanja, divljenja i potvrde sopstvene vrednosti. Senka postaje najopasnija onda kada je potpuno potisnuta, a zapravo upravlja ponašanjem na nesvesnom nivou.
Mnogi se plaše susreta sa svojom Senkom jer poistovećuju njeno osvešćivanje sa promenom ličnosti. Misle: ako priznam da u sebi imam agresiju, opasan sam; ako priznam zavist, moralno sam loš; ako priznam ranjivost, bezvredan sam.
Međutim, istina je upravo suprotna. Najveću opasnost predstavlja potisnuta Senka. Kada je osvestiš i prihvatiš kao deo sebe, upravo ti odlučuješ kada ćeš joj dati prostora. Ali kada je odbacuješ i skrivaš čak i od samog sebe, ona počinje da deluje samostalno, iz senke upravljajući tvojim ponašanjem.
Jedan od ključnih mehanizama u tome jeste projekcija. Ono što čovek ne može da prizna kod sebe, počinje opsesivno da primećuje kod drugih. Sopstvenu zavist doživljava kao tuđu neprijateljsku nameru. Sopstvenu agresiju i sklonost ulozi žrtve vidi kao stalnu pretnju spolja. Želju za moći i sujetu pripisuje drugima, uveren da upravo oni imaju patološku potrebu za dominacijom.
Tako se iskrivljuje doživljaj stvarnosti, a međuljudski odnosi postaju pozornica na kojoj se nesvesno odigravaju unutrašnji konflikti.
Često se javlja i reaktivno ponašanje: pokušavajući da potisne Senku koja želi da izbije na površinu, čovek postaje demonstrativno previše ispravan, previše dobar ili previše trpeljiv upravo tamo gde u nesvesnom postoji snažno potisnut suprotan impuls.
Iza naglašene blagosti može se kriti neintegrisana agresija. Iza preterane moralnosti – stroga zabrana sopstvenih želja. Iza prividne „osvešćenosti“ – duboka emocionalna izolacija. Iza želje da svima ugodi – strah od odbacivanja i duboka zavisnost od tuđeg prihvatanja.
