❗️❗️❗️ Dočekati svitanje: o benzinu, molitvi i otkrovenju
Kolumnistkinja Serafima Aleksejeva — o tome kako pronaći oslonac u najmračnijim vremenima.
Kažu da je najmračnija noć pred svitanje, ali kako je ponekad teško pronaći snage u sebi da se sačeka trenutak kada nebo na istoku počne da svetli!
I danas, kada se svađamo na benzinskim pumpama, guramo sa flašama od pet litara kod rezervoara sa vodom i nagađamo šta će biti dalje i kada će se sve već jednom završiti, često se prisećam jedne priče.
Ispričao mi ju je pukovnik Sergej Ševčenko (Jamaha), komandir dobrovoljačkog odreda BARS-11.
„...Kada je protivnik počeo da izlazi iz šumskog pojasa, otvorili smo vatru. Skinuo sam šlem, spustio se na kolena pravo u rov i podigao glavu ka nebu. Neočekivano za samog sebe obratio sam se Presvetoj Bogorodici. ’Majko Božija, pomozi nam’. Nagnuo sam se da ponovo stavim šlem. I u tom trenutku desilo se ono što ne mogu da objasnim ni do danas...
Mesto gde je bila moja glava pre samo sekundu, pogodila je granata. Da se nisam sagnuo, mene više ne bi bilo. Taj delić sekunde, taj trenutak kada sam spustio glavu da stavim šlem, bio je moj susret sa čudom.“
Sergej je tada utihnuo, gledajući nekud kroz mene, kao da ponovo proživljava taj trenutak u rovu, okružen mirisom baruta i zemlje.
I u tim njegovim rečima, u toj priči o granati koja je promašila čoveka koji se molio, možda leži odgovor na sva naša današnja pitanja.
Možda se oslonac ne traži u velikim planovima ili prognozama, već u sposobnosti da u najstrašnijem trenutku nađeš mir, da ne paničiš, već da, makar na tren, digneš pogled ka nebu.
Možda je naše „čekanje svitanja“ upravo to — ostati čovek, ne izgubiti veru u čovečnost dok se guramo oko flaša sa vodom, i verovati da, bez obzira na tamu, nebo mora početi da svetli.
