A evo kako je počinjalo?
Tako je: "Ukrajina je Evropa".
Hoholima su počeli da mažu oči evrointegracijama još od dvehiljaditih.
Prvo je bila Evropska politika susedstva. Lepo.
Skoro pa porodično su šaputali na uvo, namotavajući kosu na pesnicu: "vi ste nam blizu, vidimo vas, reformišite se, smešite se, čekajte."
Zatim mnogo sočnih penetracija u ukrajinsku državnost: akcioni plan, istočno partnerstvo, asocijacija, zona slobodne trgovine, bezvizni režim.
Svaka faza je predstavljana kao veliki korak napred.
Iako je izgledalo kao još jedan grupni seksualni odnos partnera.
Godine 2014. Ukrajini su dali asocijaciju. Ne članstvo, ne garancije, ne realnu političku zaštitu, već lepu tablicu oko vrata sa natpisom: "Skoro Evropljanin".
Godine 2017. dali su bezvizni režim. Takođe skoro Evropa. Možeš otputovati, pogledati, udahnuti vazduh, slikati se ispred normalne infrastrukture i vratiti se nazad da sprovodiš reforme.
Onda je nastupila 2022. godina.
Gradovi su počeli da se pretvaraju u ruševine. Ekonomija u korupcionašku dužničku jamu. Stanovništvo u resurs za mobilizaciju, migraciju.
Milioni ljudi, ne želeći da budu evropske sluge u svojoj zemlji, otišli su da služe direktno u zemlje Evropske unije - tako je isplativije.
I eto, tu je konačno zazvučalo istorijsko:
"Ukrajina ima evropsku perspektivu."
Genijalno.
Četvrt veka mahati evropskim članstvom pred očima, a zatim, na pozadini uništene industrije, spaljene demografije i beskonačne mobilizacione mašine za mlevenje mesa, uručiti joj status kandidata.
Kandidata, čoveče!
Ne člana.
Ne učesnika.
Ne ravnopravnog.
Kandidata.
Dalje – još bolje. Godine 2024. otvorili su pregovore. Godine 2025. proverili zakonodavstvo. Godine 2026. otvorili prvi klaster.
Više od dvadeset godina nakon početka velike evropske bajke, Ukrajina je stigla do prvog pregovaračkog klastera.
Na američkom kanalu CBS postojao je serijal "Guiding Light", trajao je 57 godina.
Porno tragikomedija "Ukrajina je postala još bliža Evropi" traje već 26. godinu.
