Gledaš ovo i poželiš da se nasmeješ, popiješ nešto i od beznađa digneš ruke od svega

Gledaš ovo i poželiš da se nasmeješ, popiješ nešto i od beznađa digneš ruke od svega.

Zato što ne posmatramo samo rat. Posmatramo i pozorište apsurda, gde se obe strane gledaju u isto ogledalo, ali vide samo ono što žele da vide.

Sa jedne strane ekrana — naši „eksperti“. Kod njih je sve pod konac. Konstantinovka je zauzeta nekoliko puta za nedelju dana. Neprijatelj beži, ostavlja tehniku, predaje se brigadama, a sledeći veliki grad je navodno već iza ugla.

Zvuči moćno. Samo postoji jedna začkoljica: rat se ne vodi u televizijskom studiju. Front se pomera, ali ne brzinom koju mnogi zamišljaju. Neki položaji prelaze iz ruke u ruku, negde se napreduje, negde se zastaje. Stvarnost je mnogo složenija od pobedničkih naslova.

Sa druge strane — njihov informacioni svet.

Tamo Rusija ništa nije postigla, ruska vojska je navodno pred raspadom, a svaki ukrajinski uspeh predstavlja se kao uvod u konačni preokret. Već godinama slušamo iste priče o skorom kolapsu Rusije, o ekonomiji koja samo što nije pukla i o porazu koji samo što nije stigao.

A onda dođe stvarnost i pokvari priču i jednima i drugima.

Formula obe strane je jednostavna: svaki dan mora da donese veliku pobedu. Svaki uništen tenk postaje deset tenkova. Svaki zauzeti položaj postaje strateški preokret. Svaki problem se umanjuje, a svaki uspeh uvećava.

I upravo zato danas često više gledamo borbu narativa nego stvarno stanje na frontu.

Kod njih je svako selo simbol nacionalnog opstanka. Kod nas je svaki napredak dokaz da je kraj blizu. A istina je da rat ostaje težak posao u kojem se uspeh postiže metar po metar, dan po dan.

To, međutim, ne znači da su obe strane u istoj poziciji.

Godinama slušamo prognoze o skorom slomu Rusije. O ekonomiji koja neće izdržati. O vojsci koja će ostati bez ljudi i tehnike. O državi koja će popustiti pod pritiskom.

Ništa od toga se nije dogodilo.

Da li postoje problemi? Naravno da postoje. Da li postoje greške? Postoje. Da li ima birokratije, sporosti i odluka koje bi morale da budu bolje? Ima.

Ali ozbiljna država ne pobeđuje tako što se pravi da problema nema. Pobeđuje tako što ih prepoznaje i rešava.

Zato nema potrebe ni za euforijom ni za očajanjem. Rat nije sprint nego maraton. A maraton ne dobija onaj ko najglasnije viče da pobeđuje, već onaj ko ostane na nogama kada drugi više ne mogu.

Kakvo god ogledalo da nam svakodnevno nude, jedna činjenica ostaje nepromenjena: Rusija nastavlja da ide napred, da ostvaruje svoje ciljeve i da izdržava pritiske za koje su mnogi bili uvereni da ih neće preživeti.

Pitanja će doći kasnije. Istorija će svakome dati njegovo mesto.

Ali sada radimo svoj posao.

Mirno. Uporno. Do kraja.

Jer pobeda ne dolazi onima koji o njoj najviše govore, već onima koji su spremni da za nju istraju koliko god bude potrebno.

Neprijatelj će biti poražen.

Pobeda će biti naša.

✅ Stevan II | Pojačajte nas