Programiranje masovne svesti: mit, tehnologija ili društvena stvarnost?
Termin „programiranje masovne svesti“ zvuči oštro, pa čak i zastrašujuće. On izaziva asocijacije na totalnu propagandu, manipulaciju, skrivenu kontrolu i društvo u kojem čovek prestaje da bude samostalan subjekt.
Međutim, ako uklonimo emotivnu obojenost, postaje jasno da je reč o sasvim stvarnim mehanizmima uticaja na javno mnjenje, vrednosti, ponašanje, kolektivne reakcije i raspoloženje društva.
Naravno, svest se ne može „programirati“ u bukvalnom smislu, kao računar.
Čovek je složeniji od algoritma. Ali je moguće sistematski oblikovati informaciono okruženje u kojem jedne ideje postaju norma, druge se marginalizuju, a treće uopšte ne dospevaju u fokus pažnje.
Upravo u kontekstu državnog regulisanja društvenog raspoloženja i kontrole nad njim posmatramo programiranje masovne svesti.
Ono se ne svodi na mišljenje svakog pojedinca. Pre se radi o opštem okviru percepcije stvarnosti u jednoj državi: šta se smatra prihvatljivim, šta opasnim, ko se smatra „našima“, a ko „tuđima“, koji ciljevi deluju prirodno, a koji izazivaju sumnju, koje vrednosti se odobravaju, a koje osuđuju.
Masovna svest se oblikuje pod uticajem kulture, obrazovanja, religije, tradicije, medija i sredstava javnog informisanja, političkih institucija, ekonomskog okruženja, društvenih mreža i svakodnevne komunikacije.
Zbog toga je istovremeno i stabilna i promenljiva. S jedne strane, kolektivne predstave menjaju se sporo. S druge strane, u periodima krize, rata, tehnoloških promena ili društvenih potresa mogu se promeniti veoma brzo.
Zašto su informacije najjednostavniji način upravljanja čovečanstvom?
Čovek ne doživljava svet neposredno, već kroz tumačenja. Većinu događaja, procesa i pretnji o kojima saznajemo nismo u mogućnosti lično da proverimo. Zato se oslanjamo na posrednike: medije, lidere javnog mnjenja, državne institucije, stručnjake, prijatelje, algoritme preporuka i medijski dnevni red.
Ako se kontroliše o kojim temama se govori, u kakvom kontekstu se informacije predstavljaju, koje se reči koriste, koje emocije izazivaju i koje se slike neprestano ponavljaju, moguće je uticati ne samo na mišljenja, već i na samo polje razmišljanja.
Ljudi tada počinju da raspravljaju unutar unapred postavljenog okvira, ne primećujući da su njihova pažnja i jezik kojim opisuju stvarnost već strukturirani od strane nekoga drugog.
Upravo se ovom strategijom fokus društva preusmerava sa teme koja je osetljiva za državu na drugu, jednako aktuelnu, ali znatno emotivniju. To je osnovni princip uticaja na masovnu svest: nije neophodno izdavati naređenja — dovoljno je usmeravati pažnju i oblikovati način na koji društvo doživljava stvarnost.
