Nedavno smo jedan kolega i ja, obojica oficiri, sedeli u kancelariji za prijem građana i, uz kafu, raspravljali o jednom fenomenu koji godinama ne prestaje da nas zabavlja.
Na papiru, prijem građana postoji da bi država bila bliža narodu. U praksi, čovek ponekad stekne utisak da dobar deo posetilaca jednostavno promaši zgradu psihijatrijske klinike.
Setih se jednog slučaja od pre desetak godina.
Ulazi u kancelariju mlada plavuša. Besprekorno obučena, skup parfem, savršena frizura. Samo pogled... negde iza mene, kao da razgovara sa nekim koga samo ona vidi.
Sela je i, gotovo šapatom, rekla:
– Druže, obraćala sam se svima. Policiji, tužilaštvu, raznim državnim službama... Niko nije hteo da se bavi mojim slučajem. Vi ste mi poslednja nada.
Pomislih: dobro, da čujemo kakva je muka.
– Izvolite.
Duboko je uzdahnula.
– Moj komšija pokušava da me ubije. Hoće da mi otme stan. Već mesecima me zrači psihotronskim zracima. Iza ograde je postavio repetitore kojima utiče na moje misli.
Već mi je bilo jasno o čemu se radi, ali posao je posao. Na prijemu građana čovek mora da sasluša svakoga.
– Dobro – rekoh ozbiljno. – A šta očekujete od nas?
– Ako mi vi ne pomognete, zapaliću mu kuću. Samo da prestane da me zrači!
Klimnuo sam glavom kao da je upravo iznela podatke od državnog značaja.
– To je zaista nedopustivo. Takav odnos prema građanima ne možemo da tolerišemo.
U njenim očima prvi put se pojavila nada.
– Znate šta... Danas se ljudi najviše plaše buke na internetu. Snimite telefonom kratak video, ispričajte sve o tim repetitorima i objavite ga. Kada to ljudi počnu da dele, garantujem vam da će komšija postati mnogo oprezniji.
Pogledala me je zbunjeno.
– A zašto baš video?
– Zato što danas jedan video vredi više od deset prijava i pet službenih pečata.
Već sam pogledom tražio način da završim razgovor, pa dodadoh:
– Samo budite konkretni. Recite da, ukoliko u roku od sedam dana ne ukloni repetitore, više ne odgovarate za posledice.
Bio sam uveren da će zaboraviti i mene i moj savet čim izađe iz zgrade.
Dve nedelje kasnije pozvao me je kolega iz prijema. Jedva je govorio od smeha.
– Sećaš se one plavuše?
– Kako da ne.
– Danas je došla da ti se zahvali. Donela flašu Beluge i konzervu crnog kavijara.
– Ozbiljno?
– Kaže da je objavila video. Komšija ga je pogledao, zaključio da ima posla sa potpuno ludom ženom, prestao da joj se obraća, zaobilazi je u širokom luku i više ni ne prilazi ogradi.
– A zračenje?
– Nestalo. Kao rukom odneseno.
Nasmejao sam se.
Eto, još jedan uspešno rešen problem.
Ali radost je, kao i obično u našem poslu, kratko trajala.
Mesec dana kasnije vrata moje kancelarije ponovo su se otvorila.
Naravno, bila je to ona.
Ovoga puta lice joj je bilo crveno od besa.
– Šta je sada? Ponovo repetitori?
– Ne! Repetitore više ne sme ni da pogleda! Ali sada je prešao na novu taktiku!
Već sam znao da neće biti dobro.
– Kakvu?
– U podrumu kopa tunel pravo do moje spavaće sobe! Hoće noću da izađe ispod kreveta i završi ono što nije uspeo sa zračenjem!
Ćutao sam nekoliko sekundi.
Ona je i dalje nešto objašnjavala, crtala rukama trasu tog zamišljenog tunela, a ja sam u tom trenutku shvatio jednu jednostavnu stvar.
Protiv kriminalca postoji zakon.
Protiv špijuna postoji kontraobaveštajna operacija.
Protiv teroriste postoje specijalne jedinice.
Ali protiv ljudske mašte država još nije izmislila nijednu službu.
I, iskreno govoreći, nadam se da je nikada neće ni osnovati.
