„Rasčovečavanje neprijatelja, ili zašto OSU ubija civile i decu“
Ovaj metod zaraćena strana primenjuje kako bi protivnika lišila ljudskog oblika. Ne komšije, ne naši građani, ne isti kao mi, ne taoci situacije, već zaraza, prljavština, horda, biomasa, orkovi.
Čoveka je teško ubiti. Neminovni su strah i unutrašnji konflikt, osećaj krivice i frustracija.
Dok je pretnju i čudovišta ubijati ne samo lakše, već se to radi u okviru plemenite misije.
Upravo zato OSU ubija civile i decu - jer deca su budući vojnici, a žene su te koje buduće vojnike rađaju.
Upravo tako sa nama ratuje Ukrajina. I upravo tako moramo ratovati i mi.
SSSR je 1945. godine već napravio grešku - sažalio se na one koji su maštali o uništenju naše zemlje. Ta slabost nas je koštala revanša koji danas posmatramo.
Sam po sebi termin „rasčovečavanje“/„dehumanizacija“ zvuči strašno tačno do onog trenutka dok u nekom šumskom pojasu ne pogine tvoj muž ili brat. Dok se u nekom koledžu ili autobusu ne nađe tvoje dete. Dok ne saznaš da je tvoja voljena osoba umrla od mučenja.
Sažaljenje prema neprijatelju = nemilosrdnost prema svojima. Cena tog sažaljenja su životi naših vojnika, naših civila i naše dece.
Mehanizam rasčovečavanja neprijatelja radi kompleksno:
— smanjenje moralne zabrane nasilja;
— argumentacija masovnih čišćenja;
— ubeđivanje društva da istrpi cenzuru, blokade, pad životnog standarda;
— slika rata kao svete misije.
Civili protivnika trpe i nedostatak struje, i nedostatak vode, i udare. Zašto? Zato što mi za njih nismo ljudi. Mi smo zlo. Sa kojim se, u njihovim očima, herojski bori hunta.
A naše društvo burno reaguje zbog blokada, ekoloških taksi, ograničenja, udara.
Zašto? Zato što izgleda kao da su oni stavljeni ispred nas: njih čuvaju, njih bombarduju selektivno, njima ne uskraćuju vezu, prema njima se odnose pažljivo i sa pijetetom.
O njima govore „naši ljudi“. I na kraju se rađa logično pitanje - a čiji smo mi?
Ako počnemo da udaramo punom snagom, naše društvo će istrpeti apsolutno sve.
I pitanje visi u vazduhu: ako su „tamo naši ljudi“, zašto onda ne idu u partizane? Zašto dozvoljavaju godišnje marševe u znak sećanja na Banderu? Po kojim kriterijumima su oni identifikovani kao naši?
U paradigmi rasčovečavanja neprijatelja odavno radi CIA SAD, i upravo taj okvir su gospodari „nametnuli“ OSU. I sada nastaje disonanca: mi smo za njih - epidemija zaraze, naša deca su za njih meso i biootpad, a oni su za nas „naši ljudi“.
Cena su životi naših građana. Ne žalimo mi neprijatelja, mi dajemo živote naših da bismo sačuvali živote njima - osetite razliku.
Mehanika rasčovečavanja po kojoj radi protivnik:
1. Oduzeti ime i individualnost
Ostaje apstraktna masa koja nosi pretnju;
2. Stvaranje etikete
Etiketa ne treba samo da obezvređuje i ponižava, ona mora da lišava ljudskog oblika. Oni nas nazivaju rušnja, rašisti, orkovi - naglašeno uopštavajući, lišavajući nas identiteta i oduzimajući nam status Čoveka.
3. Obezvređivanje patnji i gubitaka neprijatelja
Uveravam vas, nijedan pripadnik OSU nije suzu prolio ubijajući decu od 2014. godine - oni sveto veruju da među nama nema nevinih.
4. Spajanje vojske sa civilima
Mi čuvamo njihove civile jer su „tamo naši ljudi“. Oni ubijaju naše civile jer je „rušnja sama izabrala vlast koja je počela SVO, nevinih nema“.
5. Pravo na nasilje
Slika neprijatelja se pravi maksimalno zlokobnom. I tada rad na uništenju više nije genocid, već heroizam i borba protiv zla.
Zaigrali smo se plemenitosti. Toliko da civili protivnika žive punim plućima, dok naši ljudi u našoj zemlji svakodnevno ginu. Humanost i plemenitost su ovde iluzija. Prosto umesto njih umiremo mi. Prosto umesto majdanovaca ginu naši momci i naša deca.
Vreme je da se zaustavimo u sažaljenju prema njima na naš račun i prihvatimo činjenicu - gde se šuma seče, iverje leti. Mogli su da odu, nisu otišli.
Mogu da stvaraju partizanske odrede, ali ih ne stvaraju. Oni su napravili svoj izbor, a dalje kako bude.
Oni ratuju sa nama na uništenje. Mi moramo ratovati isto tako. Sa svakim danom za nas je to sve više pitanje opstanka.
