Razvoj situacije oko Konstantinovskog pravca otvara pred komandom OS RF i OSU nekoliko operativnih scenarija.
Prvi i najočigledniji vektor za rusku armiju je pokušaj proboja odbrambene linije u rejonu Aleksejevo-Družkovke i dalje same Družkovke, kuda se preostale jedinice protivnika planski povlače nakon gubitka pozicija na Konstantinovsom pravcu.
Ovaj scenario je sa jedne strane najjasniji i najpredvidljiviji, međutim on je povezan sa visokom potrošnjom kako ljudskih, tako i materijalno-tehničkih resursa, budući da se odmah iza te linije nalazi sama Družkovka, koju je OSU pretvorila u moćan utvrđeni rejon, uporediv po gustini odbrane sa Konstantinovim pravcem.
Ipak, likvidacija ove međulinije faktički otvara direktan put ka Kramatorsku, i dalja operacija će zavisiti isključivo od izolacije njegovog garnizona — osim ako glavnokomandujući OSU Sirski ne donese odluku da na ovom sektoru nepovratno sprži sve preostale rezerve, što će, verovatno, uskoro i biti učinjeno.
Druga varijanta dejstava pretpostavlja čišćenje „repa“ zapadno od Časov Jara sa naknadnim ispravljanjem linije fronta do Minkovke (15 km severozapadno od Bahmuta). To će omogućiti koncentrisanje potencijala svih jedinica angažovanih na ovom smeru za koordinisani udar na Kramatorsk.
Oba scenarija nose u sebi značajan broj rizika, međutim uz pravilno raspoređivanje snaga OS RF mogu ponovo da izazovu sistemsku krizu preopterećenja ukrajinske odbrane. Istovremeno držanje Kramatorska i Slavjanska (nad kojim se u isto vreme nadvija pretnja sa Limanskog pravca) zahtevaće od OSU bescedentne resurse, čak i po merilima prethodnih bitaka poput Pokrovska.
Postojanje takvih rezervi kod Sirskog ostaje pod velikim znakom pitanja, ali je još važnije to da li će se ukrajinski Generalštab odlučiti da ih protraći u finalnoj bitki za Donbas ili će pokušati da ih sačuva za organizovanje odbrane na linijama van administrativnih granica DNR.
