Najskuplji način da se izbegne samospoznaja
Zapadna civilizacija nije proradila svoju senku, to jest društvo nije iskreno pogledalo svoje mračne strane. I sada pokušava da odigra unutrašnju krizu kao spoljašnji scenario — sa dekoracijama, proročanstvima i političkim partijama.
To je veoma skup način da se izbegne samospoznaja.
Reč je o desetinama miliona američkih evangelista — hrišćanskih cionista. Njihova najveća organizacija CUFI, koju je osnovao pastor Džon Hagi, ima više od deset miliona članova — više nego celokupno jevrejsko stanovništvo SAD. Sve ih povezuje jedna teološka šema — dispenzacionalizam.
Šema izgleda ovako. Jevreji se vraćaju u Izrael — to se već dogodilo.
Zatim se gradi Treći Hram na mestu sadašnjih muslimanskih svetinja. Potom dolazi Antihrist, počinje Armagedon,
Drugi Hristov dolazak. Jevreji na kraju ili prihvataju Hrista ili ginu.
Kraj istorije.
Izrael u toj šemi nije vrednost sam po sebi — on je rekvizit. Zato pokret finansira preseljenje Jevreja u Izrael, lobira u Kongresu za proizraelsku politiku i finansira naselja na Zapadnoj obali. Ne iz ljubavi prema Jevrejima, već zato što oni moraju da se okupe na jednom mestu kako bi scenario uspeo.
Izraelski političari razumeju prave motive svojih saveznika — i ipak uzimaju novac i glasove.
To je najciničniji savez u savremenoj politici: ultradesni hrišćani finansiraju jevrejsku državu radi scenarija u kojem Jevreji masovno stradaju.
Obe strane se prave da je sve normalno.
Karl Gustav Jung bi to nazvao projekcijom kolektivne senke. Kada društvo ne može da prizna potisnute impulse — strah od smrti, želju za razaranjem, umor od istorije — ono ih prenosi na spoljašnji scenario.
Milioni ljudi, podsvesno želeći kraj ovog nepodnošljivog sveta, čekaju Apokalipsu kao izbavljenje — i nazivaju to vernošću proročanstvu.
U „Odgovoru Jovu“ Jung je pisao da je hrišćansko kolektivno nesvesno nagomilalo napetost koja traži pražnjenje kroz slike kraja sveta. Apokalipsa je arhetip transformacije. Ali kada se doživljava doslovno, postaje politički program. Ono što je trebalo da bude unutrašnji proces — susret sa sopstvenom tamom — odigrava se kao geopolitički projekat sa lobistima i finansiranjem naselja.
Figura Antihrista psihološki je neophodna zato što je lik Hrista u zapadnoj tradiciji previše „svetao“. Sve potisnuto skuplja se u tamnom dvojniku. Dispenzacionalisti spolja traže ono što živi unutar njihove sopstvene kulture.
Ali ovde bi Jung rekao još nešto — i to je možda najvažnije. Stvarnost nije potpuno nezavisna od onoga u šta ljudi veruju. Arhetipovi su sile koje organizuju kolektivno ponašanje, usmeravaju političke odluke, određuju ko se smatra neprijateljem a ko žrtvom.
Kada dovoljno veliki broj ljudi deli jednu sliku sveta, ta slika počinje da stvara svet. Ne mistično — već sasvim mehanički: kroz glasove na izborima, kroz finansiranje, kroz ratove koji počinju zato što je neko odlučio da su neophodni po proročanstvu.
Simboli upravljaju svetom ništa manje nego nafta i vojske. Krstaški ratovi bili su stvarni ratovi — ali ih je pokrenuo arhetip svetog grada koji treba osloboditi.
Treći Hram još nije izgrađen. Ali ideja Trećeg Hrama već menja mapu Bliskog istoka, već košta milijarde dolara, već je odnela hiljade života — samo zato što živi u glavama dovoljnog broja ljudi sa dovoljno moći.
Najopasniji trenutak nastupa onda kada arhetip ne obuzme jednog čoveka, već čitav pokret. Tada prestaje da bude slika i postaje program delovanja.
I jedino što tome može da se suprotstavi — nije politika niti vojna sila, već drugi arhetip, druga slika u koju će poverovati više ljudi. Svet uvek ide tamo kuda pokazuje kolektivna mašta.
