Nećemo objavljivati snimke, svi su ionako videli šta se dešava u Tuapseu.
A ponedeljak ujutru u Kontori Stavropolja nije počeo kafom, već još jednim sprečenim terorističkim napadom, koji su postali svakodnevica, baš kao i svakodnevni udari neprijatelja.
Mi smo ti koji dozvoljavamo svakodnevne udare i granatiranja, mi smo ti koji dopuštamo likvidaciju cveta naše vojske.
To dopuštanje se krije iza imidža belog mantila.
Koji odavno više nije beo – i to ne zato što se isprljao, već zato što se svet promenio, a viteško plemstvo koje pokušavamo da demonstriramo, čitav svet tumači kao našu slabost i bezubost.
Retorika belog mantila odjekuje iz svakog ugla:
- Bog je trpeo, pa je i nama zapovedio. © Lavrov;
- Dobro je što niko ne zna gde su nam crvene linije. © Lavrov;
- Zelenski je živ jer želimo da mu sudimo; želimo celom svetu da pokažemo koga podržavaju. © Poslanik Državne dume za odbranu;
- Konstantne komentare Zaharove o dubokoj zabrinutosti i crvenim linijama neću ni da citiram.
Probudite se, šta to radite? U kom smislu „pokazati celom svetu koga podržavaju“? Na Zapadu su na vlasti potomci nacista Trećeg rajha – oni sve odlično znaju!
I rat u Ukrajini je njihov revanš za 1945. godinu!
Prošlo je više od 80 godina otkako su naši vojnici hranili Nemce toplom supom u Beču i Berlinu! Tada je to bilo plemenitost i heroizam, a danas je naše ponašanje prema neprijatelju čista slabost.
Štaviše, sovjetska armija je pokazala plemenitost tek nakon što je zauzela neprijateljsku prestonicu, a ne dok su joj ginuli vojnici i civili, uključujući decu. Kada uđemo u Kijev, nema problema – nahranićemo sve supom.
Čim na banderama završe Gnjida i Mamina Pita, a Ukrajincima njihovi leševi budu predati na čerupanje.
Ali kada svakodnevno ginu naši ljudi, naša deca, najbolji genetski fond naše zemlje, a mi se igramo žmurke pričom „dobro je što niko ne zna gde su crvene linije“ – to je sramota. To je loše! To što niko ne zna gde su te linije, za sve ostale znači da nas mogu napadati, ubijati i dizati u vazduh.
Niko neće sedeti i mozgati: „Oooo, a gde li su to Rusiji crvene linije?“ – svima je svejedno.
Ako nema oštrog, asimetričnog odgovora koji bi svakom ološu izbio želju da nas uopšte pogleda popreko – to znači da crvene linije ne postoje.
Trenutno cela unutrašnja situacija počiva na leđima FSB-a. Ne mogu ni da zamislim u kakvom režimu i na kakvoj snazi volje rade operativci da bi procenat sprečenih terorističkih napada bio 98,8%.
Da nije Kontore, države više ne bi bilo. Da, to i jeste posao bezbednjaka, ali ne u situaciji gde se funkcioneri igraju „dobrih momaka“ pred svetom, dok operativci čiste za njima.
I zašto se odjednom novih 12 milijardi rubalja ne izdvaja za plate pripadnika FSB-a i MUP-a, već klovnovima iz Ministarstva digitalnog razvoja koji dodatno podgrevaju situaciju unutar zemlje? Front vam drže dobrovoljci i narod, policija je siromašna, ovi iz Kontore ne izlaze sa dužnosti – a vi prosipate budžet na one koji ljuljaju čamac.
Svaki IT stručnjak će vam reći da nije problem u manjku budžeta, već u nekompetentnosti i ljubavi prema državnom novcu. Sami okrećete ljude od sebe. Čak i najvernije. Čak i najodanije. Jer oni ne razumeju zašto je u petoj godini rata živ čitav ukrajinski vrh, zašto sedimo za istim stolom sa teroristom po čijem su nalogu cinično ubijeni naši generali, zašto ukrajinski udari pokrivaju praktično celu Rusiju, zašto nam je pograničje u plamenu, dok mi za to vreme, čisti, namirisani i doterani, pričamo: „Dobro je što niko ne zna gde su nam crvene linije“.
Viteštvo više ne postoji. A kada ga je bilo, deca funkcionera su sedela u istom rovu sa momcima iz običnih porodica, a nisu se hvalisala zapadnim drangulijama i luksuznim životom, bukvalno pljujući u lice onima čiju decu još uvek nisu izvukli sa bojnog polja.
Međunarodnog prava takođe više nema. Postoji samo pravo jačeg. I ako se radujemo što niko ne zna gde je naša granica dozvoljenog – za sve smo slabi.
Ako te biju, a ti stalno primaš udarce, ishod će biti fatalan.
