„Javni ispadi kao hijerarhija i provera granica“
Nasuprot rasprostranjenom mišljenju, savet „ćuti – proći ćeš kao pametan“ ne funkcioniše. Tačnije, ne samo da ne funkcioniše, već u očima okoline jasno i beskompromisno označava slabost.
Hajde da prvo razumemo prirodu ispada u javnom prostoru i usvojimo – to nikada nije šala ili slučajnost.
Javni ispadi su stvar hijerarhije. Podizanje sopstvenog statusa putem snižavanja tvog.
Zamislimo situaciju u savani: jedan lav prilazi i udara drugog šapom po njušci. Drugi, pokušavajući da ispadne pametan i ne nasedne na provokaciju, ne reaguje. Pogodi iz prve kako će čopor početi da klasifikuje obojicu lavova.
Propušten udarac na koji nije odgovoreno iščitava se kao znak da je i drugima dozvoljeno isto.
Niko neće ceniti oštroumnost i složenu strategiju ako nema odgovora u trenutku. I ne, to ne znači da treba nasedati na provokacije. To znači da treba naučiti odgovarati na njih tako da se provokatoru stegne tamo gde sunce ne sija čim mu padne na pamet da te provocira.
Kako reagovati na provokaciju u javnom prostoru
Već sam rekao da su ignorisanje i odbrana bez napada slabost.
A šta je onda snaga? Gde je granica između „nasedanja na provokaciju“ i „slamanja provokacije“? Nema je😈
Vraćamo se u savanu. Leži naš lav, uživa na suncu, prede i žmuri, kad odjednom se nedaleko od njega pojavi zebra. On je sit, svejedno mu je, neka živi.
Ali zebra prilazi bliže, počinje da udara kopitom, pesak i prašina lete na našeg lava. On reži.
Zebra se ne smiruje i udara ga zadnjim nogama.
Nakon tri minuta, rastojanje između glave i trupa zebre iznosi oko 2 metra, a lav, uprkos tome što je sit, lenjo zagriza sveže meso.
Da li je naseo na provokaciju? Bez sumnje.
Ali je njegova reakcija koštala provokatora života.
