Открыло утро памятные двери.
Свет поцелуем льётся из очей.
И дикие ручными стали звери
За малою молитвою твоей.
Что ж царское замалчиваешь имя?
И три перста на стих возносишь мой.
И шепчешь, потеплеют скоро зимы.
Ковчег пророчишь, словно верный Ной.
Спартанские целуешь снова очи.
Гимн утренний несёшь в рассвета сень.
И боль моя глубоко дышит очень.
Я чувствую, едины мы средь буден.
Молитва малая в Великий День –
Дар веку нашему. Да будет... Милица БАКРАЧ
СОНЕТ
Малој Mолитви
Отвара јутро сећања двери.
Пољупца капи на очи пале.
Питоме дивље посташе звери,
А ти ми пишеш молитве мале.
Зашто тихујеш за царско име?
Тропрстиш шаку због песме моје.
Шапћеш да топле буду ми зиме.
Барку ми кујеш, веран си Ноје.
Изнова љубиш спартанско око.
Запеваш химну јутру што свану.
И бол мој удахну, предубоко.
Осетих, једно постасмо биће.
Молитва Мала Великом Дану,
Дар нашег века јесте. И биће.