Врео јунски дан. Стартујем аутомобил, којем клима наравно не функционише, и крећем по колегу на други крај града. Наша заједничка дестинација је посао. Најчешће док возим не пуштам никакву музику ни радио. Уживам и патим се у тишини. Градска врева и гужва ми дају довољно расијаности таман до границе трпељивости.
Сматрам да је савремени човјек способан на све само да не буде сам и да не буде у тишини. Тишина је најпрезренија ствар наше (данашње) цивилизације. И кад смо сами не умијемо да останемо са собом, већ нам је потребна музика, упаљен телевизор, појачани звукови на телефону, обавијештења разних апликација. Изгледа да је ипак најтеже разговарати са собом. Ниче је рекао да ако се довољно дуго загледаш у (свој) бездан и бездан ће се загледати у тебе. Зато тако много не волимо, зато тако много не разумијемо друге, јер много пројектујемо своје мане на друге. Наш бездан припишемо другом. Лакше је. Ако би човјек успио да докучи себе докучио би свијет. Ипак, није поштено предати се и сваки покушај самоспознаје загушити звуком телефона, радија, телевизије. Најбоље се упознајемо када смо сами и када је тишина. Отуда моја жеља да возим у тишини, ако изузмемо гужву у саобраћају.
Долазим пред семафор. Чекам зелено свјетло. У ауту је предулаз пакла у смислу врућине. Одједном, долази ми мисао да почнем да изговарам кратку Исусову молитву (Господе Исусе Христе Сине Божији помилуј ме грешног). Чудно је то све са постајањем и нестајањем мисли. Ко их шаље? Одакле долазе? Неке се задржавају, неке брзо одлазе као ластавице када се селе у топлије крајеве. Неке олако прихватамо, неке још теже одбијамо. На семафору се појављује зелено свјетло. Коначно. Молим се Исусовом молитвом и настављам даље. Моје сљедеће скретање је лијево и полако се престројавам у одговарајућу траку. У том тренутку, као пушчано зрно испаљен, појављује се други аутомобил, који се убацивао из споредне улице и креће ка мени, са моје десне стране. Судар је неизбјежан. Мозак тада прелази у посебан вид невјероватне брзине и прави муњевите одлуке. Прелазим у сусједну траку, а видим да ми сада у сусрет пристиже други аутомобил. Једна опасност избјегнута (ауто са стране) друга још гора је испред мене. Аутомобили свирају. Сада нема спаса. Директни судар је неизбјежан. Чудно (или сигурно не), молитва је и даље на уснама, чује се сирена аутомобила који долази у сусрет и шкрипа кочница. - Исусе Христе...нагли заокрет волана...Сине Божији помилуј ме грешног...убацивање поред аутомобила испред, магла пред очима, слиједи ударац, неизбјежно је...
Сљедећи тренутак радост. Избављење. Ја сам испред. Нема ударца. Аутомобил који је требало да ме удари пролази поред мене. Видим да вози жена. Много свира. Преплашила се. Судар је избјегнут. Чврсто држим волан у рукама - Сине Божији помилуј ме грешног - сада је све добро. Већ видим на наредном семафору је зелено свјетло. Хладан зној се слива низ чело - моје сљедеће скретање је лијево - настављам даље. Преузима ме мисао - а шта да није (било) молитве?